Zatvori

Objektiv zaražen RNR virusom

Pokušavam da otkrijem neke pojedinosti i zadovoljim i sopstvenu i vašu radoznalost, a onda shvatam da Brajana vezuju ugovori na šest strana kojima se garantuje svaka diskrecija. “Ipak su to zvezde, moraju da se zaštite.“ Isto se odnosi na njegovog “slavnog klijenta“, Dejvida Bouvija. “Dejvid prezire žutilo do te mere da je jednom prilikom novinaru, u Londonu, u hotelu ’Kleridžis’ rekao: ’Hoćete li da vam sada izvadim i svoju patku da je vidite?’“

Dobra fotografija govori više od hiljadu reči, ona ovekovečuje trenutak.

Brajan Branislav Rašić, Beograđanin, Dorćolac, koji više od tri decenije živi u Londonu, zaslužan je za mnoge nezaboravne rok fotografije, u kojima svi iskreni ljubitelji fotografije i muzike neizmerno uživaju. Danas je jedan od najpoznatijih i najekskluzivnijih fotografa, čija je specijalnost rokenrol. U svetu se proslavio kao fotograf Rolingstounsa, koje prati na svim značajnim turnejama. Njegove fotografije su i danas najprodavanije jer uvek zabeleži ono što svi žele da vide. Njegov radoznali objektiv javnosti nudi samo poslastice, stoga ga bolje upoznajmo.

Brajan Branislav Rasić je , verovali ili ne, prva osoba koja nije morala da me čeka. Stigla sam na vreme, što će za sve one koji me znaju zvučati potpuno neverovatno. Sačekao me je njegov užasnut pogled, toliko užasnut da sam ga pitala da li mu je neko preminuo. “Ne, ne, samo nisam siguran da li sam u isto vreme zakazao intervju jednoj drugoj Snežani. U Beogradu je uvek dinamično, sve bih da postignem, a vremena nikad dovoljno.“ Kažem mu da sam prvi put stigla na vreme, a on šmekerski pokušava da opravda pogled koji se zaista ne može prepričati. Objašnjavam mu da je sve ok, ali Brajan, ili Raša kako ga mi Beograđani zovemo, uporno ponavlja da mu je „mnogo žao zbog onakvog izraza lica i da to nema nikakve veze sa mnom.“ Shvatam da se pored mene nalazi pravi profesionalac i izuzetno lepo vaspitan čovek.

Odlazimo u kafić u blizini “Politike“ i putovanje počinje. Vežite pojaseve, polećemo na planetu zvanu rokenrol. Privilegovani smo, “vodič“ nam je g. Rašić, sjajan muzički fotograf koji, iako već 32 godine živi u Londonu, kaže da iz Beograda u stvari nikada nije nije otišao da bi negde ostao. “Sve mi se u životu desilo, znaš.“ Ne može Raša bez Beograda, niti Beograd bez Raše. Razgovor počinjemo utiscima sa otvaranja njegove izložbe u Domu omladine “Sir Mick and the rock icons“. Organizovana je povodom Desetog bluz festivala i na njoj je izoženo 35 fotografija na kojima su najveće svetske muzičke zvezde od Frenka Sinatre do Ejmi Vajnhaus. Moram da priznam da sam, neposredno posle Ejmine smrti, pošto sam videla njenu potresnu fotografiju sa koncerta, odmah poželela da uradim ovaj intervju. Brajan je na maestralan način ovekovečio jedan tragičan, težak trenutak i sunovrat čiji smo svedoci svi mi koji smo bili na njenom poslednjem koncertu. Kažem mu da me je kupio time što ovu bolnu i mučnu fotografiju nije pustio u javnost dok nas Ejmi nije zauvek napustila. Čast je danas prevaziđena kategorija, pa me svaki susret sa istom prijatno iznenadi. “Menadžer je bio zapanjen, svi su bili zapanjeni kad su videli šta se dešava na bini. Na nju je otišla a da prethodno nije uzela ni kap alkohola, niti bilo koju drugu supstancu. Žao mi je što Beograd nije znao da je zapravo došlo do totalnog pomračenja svesti. Bila je trezna, problem je bio psihičke prirode. I to je ono što je za mene najstrašnije i najtužnije.“ Budući da sam sa prijateljima, te večeri, na tom istom apokaliptičnom koncertu, bila deo Beograda koji nije ni sanjao šta će uslediti, mogu slobodno da kažem da izraz njenog lica sve govori.

A za to je zaslužan Brajan, koji mi uz koka kolu priča kako je sedamdesetih u Beogradu bilo fenomenalno i kako nije imao nikakvog razloga da ode.

“Šta te je onda podstaklo? Avanturistički duh?“ “Upravo tako, obišao sam pola sveta. Nije postojao plan, pratio sam neki svoj unutrašnji glas. Prvo sam otišao u Švajcarsku, ali ona mi je ubrzo postala depresivna, osećao sam se usamljeno, nešto me je vuklo da idem dalje.“ Zaražen rokenrol virusom, povezuje svoje dve najveće ljubavi, muziku i fotografiju, i iako nije planirao da bude fotograf, to postaje. “Sve se desilo spontano.“ U Londonu su se 1979. održavali koncerti velikih muzičkih zvezda na koje je ulazio pomoću snalažljivosti. Zvao je organizatore i govorio im da radi za jugoslovenski časopis “Džuboks“. Problem je nastao kada mu je traženo da za ulazak i fotografisanje koncerta “Led Cepelina“ treba da ima potvrdu časopisa za koji radi. “Okrenuo sam redakciju ’Džuboksa’, predstavio se i rekao da mogu da im pošaljem fotografije ukoliko od njih dobijem potvrdu. Na moju ogromnu sreću, tadašnji glavni i odgovorni urednik je poverovao tamo nekom klincu, i tako je cela stvar dobila ozbiljniji tok.“

Gledajući i slušajući Brajana, ponovo dolazim do zaključka da su uspešni, ostvareni ljudi zapravo najprirodniji i najlakši za saradnju. To isto mi iz svog ugla gledišta potvrđuje Brajan , koji isto to kaže za velike svetske zvezde. Sa ovako zanimljivim sagovornikom vreme prolazi munjevitom brzinom, te odlučujem da počnem sa “rešetanjem“.  Na pomen grupe “Kleš“, osećam da počinjem nekontrolisano da trepćem i dižem palac u vazduh, u znak odobravanja. Ne zamerite, ono otrcano “grupa moje mladosti“, kad ste sa Brajanom dobija sasvim realnu dimenziju. Shvatam da je krajnje vreme da pomenem legendarne Rolingstounse koji su ipak, ako tako smem da kažem, Brajanova najveća ljubav. Sa njima ima dugogodišnju sjajnu saradnju, a prvi put je zvanično dobio dozvolu da ih fotografiše osamdesetih, na početku jedne od njihovih velikih turneja, na koncertu na stadionu “Vembli“.  Kad je Kit Ričards, prošle godine, promovisao knjigu “Život“ izabrao je Brajana da ga fotografiše. Za Kita kaže da je najprijatnija, najzanimljivija i najsrdačnija osoba koju zna. “A Mik?“ “I Mik je okej, ali on je ipak nešto drugo. Kitova neposrednost je bez premca.“ Roni i Čarli su takođe sjajni, pravo je zadovoljstvo sarađivati sa njima. Sa posebnim žarom mi priča o nedavnim Čarlijevim portretima koje je uradio. “Špekuliše se o tome da li će iduće godine održati veliku svetsku turneju. Kit je objavio knjigu, Mik ima svoj bend (Super Heavy), između njih postoji određeno rivalstvo. Sve je neizvesno…“

zananastupPokušavam da otkrijem neke pojedinosti i zadovoljim i sopstvenu i vašu radoznalost, a onda shvatam da Brajana vezuju ugovori na šest strana kojima se garantuje svaka diskrecija. “Ipak su to zvezde, moraju da se zaštite.“ Isto se odnosi na njegovog “slavnog klijenta“, Dejvida Bouvija. “Dejvid prezire žutilo do te mere da je jednom prilikom  novinaru, u Londonu, u hotelu ’Kleridžis’ rekao: ’Hoćete li da vam sada izvadim i svoju patku da je vidite?’“ Naravno, ne zaboravlja da pomene da je Dejvid, inače, veliki gospodin i divan čovek. Za Madonu, na moje veliko iznenađenje kaže da bi trebalo da se povuče. Ipak, dodaje da je poštuje. Lejdi Gaga je nova Madona, od početka mu je bilo jasno da se “tu radi o jednom veoma ozbiljnom projektu.“ Oduševljen je poštovanjem koje kraljica transformacije ukazuje svojim fanovima, “a ni njene vokalne sposobnosti nisu zanemarljive.“  “Talentovana je, maštovita i profesionalna. Njenu najbolju sliku snimio sam prošle godine, kad je primila tri BRIT nagrade u kategorijama: najbolja internacionalna pevačica, najbolji internacionalni album za ’The Fame’ i međunarodno otkriće godine.“ Bijonse je prava “southern belle“, divna i ljupka, ali nedodiriva. U pravom smislu, diva. Okružena je neverovatnim brojem telohranitelja. Rijana ga sve više osvaja. Dopada mu se njen smisao za inovaciju, smelost ka eksperimentisanju i posebna energija kojom zrači. Na moje pitanje koja je to žena u rokenrolu koja ga ostavlja bez daha, odgovara: “Debi Hari“. “Ona je prototip žene kojoj se divim. Radoznalo ga pitam ko je najlepša glumica koju je fotografisao. Istog trena odgovara:“Monika Beluči. Monika je… čudesna.“  Robert de Niro i Džud Lou imaju specifičnu harizmu, kad je o glumcima reč.

Ipak su rokenrol i muzika, ono što posebno Brajana motiviše, pa ga stoga puštam da mi priča o Tini Tarner i njenim Ajketama. Prvi put ju je video sedamdesetih u Beogradu. Na moju opasku kakoje legendarni Tirke pričao da su organizatora koncerta tada pitali “ko ti je ova ganci?“, smeje se. Tinu je često fotografisao i za nju ima samo reči hvale.

Pokušavam da iskopam neku neprijatnost koju je s nekim doživeo, momenat u kom se preznojio od muke, i dobijam sledeći odgovor: “Jednom se desilo da sam zaboravio da stavim film u aparat, srećom nije se radilo o eksluzivnom fotografisanju. A zvezde… zvezde su uglavnom dobri ljudi.“

Povezane teme:

Deli:

<< Strah od mraka OSKAR VAJLD NEUSTRAŠIVI >>