Zatvori

OSKAR VAJLD NEUSTRAŠIVI

,,Da bi upoznali njegove knjige prvo morate upoznati njegov zivot”

Miloš Crnjanski o Oskaru Vajldu

Jedne noći s kraja 19. veka u Londonu, na jednoj od onih uobičajenih salonskih večera za višu klasu, sedeli su za istim stolom njih dvojica: Amerikanac koji se bavio izdavaštvom, Artur Konan Dojl i Oskar Vajld. Uglednik iz Amerike je dvojici talentovanih, ali u svetskim razmerama nedovoljno afirmisanih pisaca, ponudio da napišu svaki po jedan krimi – roman, koje bi on potom objavio. Tako, u otprilike isto vreme, nastadoše dva književna lika koji postahu poznati koliko i njihovi stvaraoci – Šerlok Holms i Dorijan Grej. Život obojice ostade večan.

Da u roman Slika Dorijana Greja Oskar Vajld nije utkao punu prirodu svoje ličnosti i svoje shvatanje lepote kao same sebi dovoljne, njegov roman bi ostao ono što je po svom poreklu i trebao da bude  – samo jedna, danas već zaboravljena, dosta rđavo napisana krimi –  priča. Henri Voton, sumirajući na kraju život Dorijana Greja, kaže: „Život je bio tvoja umetnost. Ti si sam sebi komponovao muziku. Tvoji dani su bili tvoji soneti.“

Na isti način, Oskar je percipirao i svoj život.

Bio je dendi, bio je glasan i ekscentričan, bio je drzak i neskroman, neodoljivo šarmantan. Bio je Oskar Vajld Neustrašivi!

A zašto? Da li zbog toga što je uspeo da siđe s palube „broda ludaka“ i otrgne se od oca pijanice i neurednog ženskaroša (koji je više dece imao van braka negoli u braku) i od majke, još neurednije neurotične irske nacionalistkinje koja je svog sina oblačila i vaspitavala kao devojčicu, večno nesrećna što nije rodila devojčicu? Ko bi znao.

No, to nije ni važno, dato nam je da zauvek uživamo u njegovom geniju. A on je to i te kako dobro znao. Prelazeći američku granicu, carinik ga je pitao da li ima nešto da prijavi. Rekao je: „Ah, baš i apsolutno ništa – sem sopstvene genijalnosti.“

Jest’ da se carina za to nikada nije naplaćivala, ali nije mu bilo teško da i ubogog državnog službenika uputi na ovu činjenicu. I to je radio neprestano: u privatnom životu, dok je zabavljao prijatelje i salonsko društvo, uživajući u neumerenosti, u jelu, piću, novcu i zabavama, kao i u javnosti. Na premijeri predstave „Lepeza lejdi Vindermir“, nastale prema njegovoj drami, publika ga je dugim aplauzom pozivala na binu. Glumci i upravnik pozorišta morali su da ga preklinju da usliši molbe svoje publike. Konačno je izašao u ekstravagantnom odelu sa zelenim karanfilom o reveru, pušeći cigaretu. Nije potrebno da kažem, to se oduvek smatralo (u najmanju ruku) krajnjom arogancijom i neučtivošću. Obratio se publici rečima: „Gospođe i gospodo, možda nije sasvim korektno pušiti pred vama, ali meni se čini da je nekorektno i to što vi meni smetate da pušim! Hvala vam na inteligentnom prijemu ove predivne drame, vidim da vam se svidela skoro koliko i meni.“ Nastavili su da mu aplaudiraju, nastavili da ga obožavaju, uživajući u njegovoj aroganciji i hirovitosti, verovatno koliko i on sam.

Još kao stipendista Magdalena koledža u Oksfordu i pre nego što je dobio Nagradu za englesku književnost, obećao je svetu da će biti slavan, ili bar ozloglašen. Posle samo dvadesetak godina od obećanja, bio je i jedno i drugo.

Slavljen je kao esteta i književnik, jer je za sobom ostavio: zbirku pesama, zbirku bajki („Srećni princ i druge bajke“), zbirku pripovedaka („Kuća narova“), zbirku eseja („Namere“), komade „Vojvotkinja od Padove“, „Lepeza lejdi Vindermir“, „Salome“, „Žena bez značaja“, „Idealni muž“ i ,,Važno je zvati se Ernest“, i jedan roman („Slika Dorijana Greja“).

A omražen je bio – jer je bio Oskar Vajld. wmlfq43n

Šokirao je London od trenutka kada se u njemu nastanio, hodajući unaokolo u zelenom kaputu sa širokim krznom, u jednoj ruci držeći štap, a u drugoj ljiljan ili suncokret. No, društvo bi sve ovo podnelo da ne beše još jedne sitnice. Naime, ovaj ugledni otac dvoje dece i suprug bogatašice Konstans Lojd, a naš genije, veliki majstor dijaloga (i na javi i u fikciji), zaljubio se u mlađahnu, sedamnaestogodišnju osobu. Ali, problem nije bio u godinama voljene osobe, svakako ne ni u tome što je Vajld bio oženjen – već u tome što je pomenuta osoba bila muškog pola.

Robert Ros, mladić dvadesetak godina mlađi od svog slavnog ljubavnika, bio je do kraja Vajldovog života njegov jedini i najbolji prijatelj, u dobru i zlu, iako nežna ljubav nije dugo trajala. Naime, mladi lord Alfred Daglas (zvani Bouzi), bio je fasciniran Vajldom i njegovim stvaralaštvom. Vajld je uskoro napustio Rosa i prepustio se ljubavnim uživanjima sa svojim (takođe mladim) obožavaocem, obrazovanim i izuzetno lepim engleskim lordom. Nihova ljubavna veza postala je jedna od najvećih romansi tog vremena o kojoj su svi pričali. Vest o ovoj romansi uskoro je došla i do markiza od Kvinsberija, Vajldovog nekadašnjeg prijatelja, a Bouzijevog autoritativnog i veoma uticajnog oca. A ovaj je rešio da Oskara optuži za „perverziju i nakazno ponašanje“ i izvede ga pred sud.

Uvek ekscentričan, poslovično arogantan, večno svoj, Vajd je odbijao da, po savetima ono malo bliskih ljudi što mu ih je ostalo u tim trenucima, pobegne iz Engleske. Umesto bekstva, Oskar je samo prezrivo prokomentarisao kako „ne može odoleti želji da postane robijaš“. Markiz od Kvinsberija je potplatio muške prostitutke da na sudu govore o Vajdovoj perverziji, a dostavio je i lascivna pisma koja je slavni pisac slao njegovom sinu. Kada ga je sudija pitao da li je „stalno ovako pisao lordu Daglasu“, Vajld mu je hladnokrvno odgovorio: ,,Naravno da ne. Čak ni ja tako genijalno ne bih mogao da pisem stalno.”

Iznosili su tokom suđenja i razne spise koje su smatrali nemoralnim, a za koje je utvrđeno da nisu bili njegovi. Na zahtev da bar prizna da su nemoralni, ako već nisu njegovi, Vajld je samo prokomentarisao: ,,Još gore od nemoralnog – priznajem da su rđavo napisani.”

Ne samo sud, već i čitava engleska javnost, ogorčeni i razgnevljeni njegovom arogancijom, osudiće Oskara Vajlda na dve godine „robije i teškog rada“ u tamnici u Redingu.

Kada su ga sprovodili iz suda na izvršenje kazne, okupio se veliki broj ljudi, ali ovoga puta mu niko nije pljeskao. Bacali su otpatke na njega, psovali ga. Samo je jedan jedini čovek skinuo šešir dok je Vajld prolazio pored njega, svestan da pred njim i dalje stoji velikan engleske književnosti. Vajld je kasnije, u svojoj otmenoj ispovesti (,,De Profundis”), napisao kako je to bilo „nešto najveće i najlepše što je za njega iko ikada učinio“.

Njegova dela su odjednom prestala da se izdaju, njegove predstave su skinute sa pozorišnih repertoara, prijatelji su ga zaboravili, a supruga je sa sinovima pobegla u Švajcarsku i promenila prezime u Holand.

U Redingu je nastavio da piše, ali ne drame, ne pesme, niti romane.

Pisao je pisma koja nije nikada poslao. Sva su bila naslovljena jednoj osobi – lordu Alfredu Daglasu. Pisma su posthumno izdata pod naslovom „De Profundis“, a neskraćeni tekst je izdat tek 1962. godine.

Jedini prijatelj koji mu je pisao, slao knjige i obaveštavao ga o dešavanjima u književnom životu – bio je „čovek sa šeširom“ Robert Ros. Kada je Vajld izašao iz zatvora, njegovo stvaralaštvo je već bilo potpuno zaboravljeno, ali njegov greh je i dalje živeo, sveprisutan, progoneći ga bez milosti. Tada je promenio ime u Sebastijan Melmot i ostatak života proveo kao lutalica, putujući po Francuskoj, Italiji i Švajcarskoj.

Težak život i naporan rad u tamnici u Redingu potpuno su mu uništili zdravlje.

Umro je od meningitisa u 44. godini, u prljavom pariskom hotelskom sobičku sa ružnim tapetama. Jednom im je obećao Vajld (da, baš tim tapetama): „Jedan od nas će morati da ode.“

I tako je otišao zaista genijalni pisac. Sluteći sopstvenu sudbinu, Vajld je svojevremeno napisao vizionarske reči kojima će opisati čitav svoj život: „U osnovi svega izvanrednog krije se neka tragedija.“

Ali, iza njega će ostati i ovo: „Ah! Ostvarite mladost, sada, dok je imate. Nemojte rasipati zlato vaših dana slušajući dosadne, pokušavajući da popravite beznadežan neuspeh, ili priklanjajući svoj život neznalicama, običnim ljudima i prostacima. Živite! Ne propuštajte ništa! Tražite uvek nove doživljaje. Ne plašite se ničega.“

Da, bio je to Oskar Vajld. Neustrašivi.

Deli:

<< Objektiv zaražen RNR virusom