Zatvori

DUGO PUTOVANJE NA DORĆOL

Bilo je to jedno od onih putovanja zbog kojih se spava noć pred polazak- kao pred prvo pričešće, pred sastanak sa ženom iz snova (na koji ćete otići bar sat vremena ranije, strahujući da nešto ne krene po zlu). Jedno od onih putovanja pred koji majke prosipaju bokal vode za sreću, a izgleda da će danas to, umesto njih, učiniti mokro, kišno nebo, ne štedeći se nimalo pri tom…

Pokušavali su da nas odgovore, razni, ali uzalud.
Namerili smo tamo gde se malo njih usudilo da ode s previše pitanja, jer „raskrsnica četiri druma“ krije isuviše tajni da bi ih tek tako otkrila neznancu.
Dorćol je to, lakat beogradske zemlje o kojoj se više priča nego što se zna.
Biti Dorćolac je veroispovest, nacionalnost, zanimanje, fasada, statusni simbol, prokletstvo, privilegija. Amanet i plemićka titula koja se prenosi sa oca na sina. Anatema za one koji ga napuste, a hoće da i dalje zadrže pravo da se nazivaju Dorćolcima, i za one koji ga nasele, a misle, pri tom, da su kupovinom preplaćenog kvadrata prošli inicijaciju u uličnu aristokratiju ovog prestižnog kvarta duhovne dimenzije Beograda…
Međutim, Dorćol je danas ponajviše nepoznanica i za same Dorćolce jer više niko sa sigurnošću ne zna ni gde su mu početak i kraj, šta su mu međe, gde su mu obronci i „zejreci“ (vidici ka Dunavu)…
I naša je avantura zato i počela tim pitanjem i razgovorima koji su nas onda vodili u različitim pravcima.IMG_5815
Ipak, odlučili smo se da, pre svega, pratimo tragove religija koje su ga stvarale, omeđile i omađijale: Bajrakli džamiju kao početnu tačku gornjeg Dorćola, crkvu Aleksandra Nevskog kao dveri donjeg Dorćola (koji se pruža ka Dunavu) i Jevrejsku opštinu u Kralj Petrovoj ulici (kao tačku u kojoj se susreću gornji i donji Dorćol i zatim beže jedan od drugog poričući da su istog roda i porekla).
− To je kukavičje jaje ovih novodošlih, koji bi po svaku cenu da se nazovu Dorćolcima, pa ga zato sad razvlače skoro do Knez Mihailove ulice! Ej, Dorćol ti je samo ono od Cara Dušana naniže, ka reci, a ovo je kateter koji bi da mu prikače… – veli nam ljutito starina što, vukući se s cegerima niz kaldrmu, gleda da što pre zađe za svoju zamišljenu granicu.
Kiša spira blato s točkova zaprege u kojoj veseli Romi nazdravljaju novom danu, koji za njih može biti samo teži od prethodnog, ali im je već dovoljno to što je novi, pa mu valja nazdraviti. Ulični brzaci nose tovare opušaka i otpadaka ka raskrsnici od koje je sve počelo, ali se ništa ne završava…
Dorćol – „Dort- jol“, „četiri ćoška“, iliti ono s početka: rasksnica četiri druma (ka Stambolu, Vidinu, severu i Dubrovniku), kako su Turci nazvali ovaj kraj, pobadajući na sve četiri strane svoje kaznene kočeve, nabijajući na njih razbojnike i lopove za dobrodošlicu onima koji se usude da sa sličnim namerama stupe na dorćolsku periferiju Beogradskog pašaluka.
I eto nas baš na toj raskrsnici na kojoj su danas pobodene stanične pečurke, trafike i pijanci što bauljaju po Dugoj ulici, kako su je i paše i austrougarske „subaše“ zvale, dok se nije premetnula u Cara Dušana, najveću i najvažniju arteriju dorćolskog krvotoka.
Sjurila se na nju Kralja Petra, a s Dunava je poterala Dubrovačka. Nekad su se u ovoj tački susretala carstva, a sada samo tramvajske pruge i čelične kljusine što umorno klaparaju niz horizont.
Pod kućevnim brojem 10 i pod silom vekova još tinja najstarija „dorćolka“, rođena 1724. bez namere da se preda betonskim avetima što su je satrle u zapećak sećanja. Najstarija sačuvana kuća u Beogradu, dom industrijalca Elijasa Flajšmana, koji je tu, u ulici Cara Dušana, s pogledom na Dunav, gledao kako orijentalna kasaba odjednom izrasta u pravi evropski grad (koji uzmiče od prokazane periferije siromašnih, ubogih i nedostojnih). Kuća je danas poznatija po pekari u njoj negoli po svojoj istoriji…
Čuvene kafane sad su butici, kafići i picerije. U espresu nema ni trunke onog duha za kojim tragamo, koji se nekad širio iz mirisnih kafedžinica i čajdžinica, ali lepota Dorćola se nikada i nije otkrivala strancima na prvi pogled, već samo upornima da mu prečešljaju dvorišta, budžake, lagume (koji su spajali ulice), udžerice sakrivene među grafitima, u čijim godovima je sakriven životopis generacija koje su čast Dorćola branile pesnicama i razbijenim arkadama…
Stojimo pred ikonom kraja u koji se devedesetih godina prošlog veka ulazilo sa strahopoštovanjem, a izlazilo s modricama i bosonog (patike su bile najvredniji plen autohtone vrste dorćolskih ratnika „dizelaša“, koji su kasnije evoluirali po svim beogradskim naseljima).
Na zidu kraj jednog od modernih svetilišta – kladionice – pažljivo iscrtan lik Ala Kaponea. Da li da celivamo ili ćutke produžimo dalje da ne privučemo previše pažnje kao neupućeni znatiželjnici?
Nekoliko stotina metara dalje, u zabranu vekova Gospodar Jevremove ulice, kao eksteritorijalni deo istorije čame prizemljuša i spratna čatmara iz doba veličanstvenog turskog neimarstva: prva − Muzej pozorišne umetnosti (čuvena Božićeva kuća), a druga − mauzolej posvećeništvu Vuka i Dositeja (nekad Velika škola, u kojoj je „Srblje stasavalo na lepoti, bogatstvu i svetosti“ svog pisma i jezika).
Da li klinci što besomučno tuku loptu o zid nekadašnje Osnovne škole „Braća Baruh“ (danas „Mihailo Petrović Alas“) uopšte znaju koliku i kakvu tišinu remete?
IMG_6530Ala bi se Vuk iznenadio da sad razmakne kalpake s prozora svoje sobe i zagleda se u artističku impresiju neznanog dorćolskog umetnika na zidu školskog dvorišta: Zidan, Maradona i Ronaldo, idoli prosvetitelji današnje omladine. I ko zna šta bi na sve to rekao Dimitrije, u monaštvu narečeni Dositej? On je toliko verovao u pobedu znanja i prosvećenosti nad primitivnošću i prostotom svake vrste. Ne bi im bilo lako, ni jednom ni drugom, da nam se danas pridruže u ovoj šetnji…
Još se ne daju stari dućani i zanatlije koji u korist svoje štete („z’inat“, što se kaže) ne daju lokale privrednicima s dva prsta čela i tri prsta lanca oko vrata…
Na poslednjoj liniji odbrane sedi bradati keramički patuljak u izlogu obućarske radnje, ne žureći da pendžetira cipelu u krilu, ašikujući godinama s lutkom iz „radnje za proizvodnju kozmetike i mirisnih sredstava“ (s druge strane strme dorćolske ulice).
Nema nikog da na nam pokaže iz kojeg podruma da uđemo u čuvene lagume i njima prođemo Dorćolom. A i da ima, malo bi nam to vredelo, domaćini su danas nepoverljivi prema namernicima. Nisu to više ona vremena kada su pravoslavnima dolazili muslimani i Jevreji na slave, a ovi, opet, s pogačama vraćali svoj dug o Ramazanu i Pashi…
Ne može im se ni zameriti. Namernici sad svraćaju na Dorćol puni predrasuda, vođeni zlim glasom na koji je ovaj kraj (što svojom, što tuđom greškom) izašao.
Nažalost, Dorćol je danas, ipak, najčuveniji po ulici koja je nekada bila kuriozitet po najgušćem drvoredu i najvećem hladu u gradu, a sada po veštačkim umecima u prizemljima zgrada (čitaj: kafićima) i još više: onima u grudima devojaka čije životne ambicije ne prevazilaze tih nekoliko stotina metara asfalta od Kalemegdana do Francuske ulice (čitaj: spozorušama). Reč je, pogađate, o ulici Strahinjića bana, iliti beogradskoj „silikonskoj dolini“. Ali, o tom fenomenu podrobnije u nekoj od sledećih avantura.
Zalazimo za crkvu Aleksandra Nevskog, u uličice koje su zadržale ponešto od mira kojim su oduvek odisale, ali ipak izgubile ono po čemu su bile prepoznatljive: dvorištima s mnoštvom kućica, u kojima se živelo kao u jednoj − bez razlike u količini para, boji kože, govoru ili veri.
U haustoru zgrade u Komnena barjaktara, gde s ulice ništa ne sluti da tu jatakuju onom Dorćolu kojeg inkvizicije odavno gone − dvorište nalik onom s predratnih fotografija i širom otvorena vrata kućeraka kroz koje tuku promaje vekova…
− Dobar dan, bako − pozdravljamo staricu što iz fotelje odmahuje rukom i ne znajući o kome je reč, ali znajući šta je red.
− Dobra vam sreća, deco − otpozdravlja s ono malo glasa što se još šćućurilo u njoj.
Ako je Bog ikada svraćao na Dorćol, ovde je konačio, tu nema zbora.
U sledećem ulazu ono za šta smo mislili da je još samo scenografija u serijama o nemaštini i slozi ljudi u zajedničkoj muci − stanovi koje u dvorišnom delu povezuju zajednička terasa i zajednički štrikovi koji se prevlače od stana do stana…IMG_6645
Čuju se samo topot escajga o tanjire i tiha muzika s tranzistora. Vreme je ručku, najvećoj svetkovini porodica koje su to uspele i da ostanu.
Dole, ka šinama i velikoj vodi, nekad su vodili puteljci kroz ciganske udžerice i sklepane barake, koje su se krivile na vetru i uspravljale na suncu (kad drvo svari vlagu i kiše)…
IMG_6224Ostalo ih je još taman toliko da se bager ne zamori kad krene u rušilački nalet. Bosonoga deca radosno jurcaju za automobilima, baš kao što su to i njihovi dedovi činili, ganjajući retke četvorotočkaše koji su tuda zalazili. Ne žele da se slikaju, valjda misleći da će tako ostati neotkriveni kao kakvo amazonsko pleme koje strepi od ekspedicija belog čoveka.
Besni naleti nebeske satrape poručuju da smo dosta njuškali po Dorćolu i da je vreme da krenemo, jer ga razumeti nećemo sve da tumaramo njegovim ulicama još tri dana i trideset noći…
Brzaci su sad već potoci što plave „raskrsnicu četiri druma“, u kojoj su narodi, istorije, kulture i vere prevazišle sebe i svoje postojanje. Uzdižući se do besmrtnosti i beskraja, u zajedničkom epitetu i tituli: Dorćolci!

Povezane teme:

Deli:

<< Tako je govorio Žoze Murinjo BLUBERI >>