Zatvori

DVE ANE

„Najviše bih volela da po završenoj maturi otvorim radionicu za punjenje peščanih časovnika. Zašto baš to? E, pa ja volim da punim peščane časovnike, u tome je stvar! To je jače od mene. Mislim, volim da posmatram kada pesak curi, a nigde u gradu ne postoji takva radionica, pa bi posao cvetao kao lud. Bila bih korisna društvu, jer gde to danas čovek može da napuni svoj peščani sat kad mu iscuri? Nigde!“

Kada je neke davne godine (sredinom sedamdesetih) u beogradske i sve ostale knjižarske izloge uletela, poput prave komete, knjiga naslovljena „Beleške jedne Ane“ – bila je to prava revolucija, u suštinskom smislu te reči. Naime, prvi put smo mogli da čitamo o svetu oko nas iz perspektive jedne (superinteligentne, šarmantne) tinejdžerke. Ženski Tom Sojer, samo na urbani, beogradski način, Kaporova Ana je, ne manje, bila kombinacija Luis Kerolove Alise i Pipi Duge Čarape Astrid Lindgren. Bio je to i početak pravog književnog trenda koji će uskoro osvojiti sva čitalačka srca sveta: od „Tajnog dnevnika Adrijana Mola“, pa do avantura famoznog Harija Potera.024
Uz sve to, u ovoj čarobnoj beogradskoj knjizi možete da pročitate kakav je naš grad bio u najlepšoj verziji one ženske strane raspevane Momine duše. Ali, ipak je najinteresantnije od svega to što je ona književna Ana (iz knjige) vršnjakinja (i ne samo to) istoimene Momine ćerke. O čudnim vezama i koincidencijama života i književnosti – a u slavu ove veličanstvene, večno mlade knjige – razgovaramo s junakinjom iz senke, Anom Kapor. Poznata i priznata beogradsko-italijanska slikarka seća se davnih, nezaboravnih dana, svog oca i svoje knjige…

Ana i ja, uz kaficu, trošimo lenjo beogradsko popodne, a ja razmišljam koliko li se ljudi pitalo i pita ko je zapravo ona Ana o kojoj je Momo Kapor (tako fascinantno) pisao u legendarnim „Beleškama jedne Ane“.
Oči su joj i dalje radoznale, a širok osmeh i blistavo beli zubi vraćaju me u doba srednje škole kada sam je uporno zvala „naša Fara Fosit“. Ana bi se na to samo slatko nasmejala, kao što se i sada smeje dok se prisećamo bezbrižnih dana u kojima smo mnogo maštale i živele neke svoje tinejdžerske živote. Mene je kasnije put odveo u Pariz, a nju u Rim, u kom danas živi sa svojom porodicom: suprugom Vladimirom Pajevićem i sinom Lukom. Slikarka je i kroz život i dalje korača hrabro i šarmantno.
A kako bi jedna Ana drugačije i mogla?
Kada kažem „Beleške jedne Ane“, ti pomisliš na…?

Jako sam srećna što je tema ovog intervjua baš knjiga „Beleške jedne Ane“. Ne samo zato što je ona bila zaštitni znak cele jedne generacije, već i stoga što je to knjiga koju posebno volim. Ona je posvećena nama… Kako piše: „Ani i Jeleni, njihov ludi otac“ – to bi već mogao da bude dovoljan razlog za njeno privilegovano mesto u mom životu. Moja sestra i ja smo, takođe, stvarno vezane za nju jer nas vraća u jedno bezbrižno, srećno vreme, koga se rado sećamo. U knjizi se pominju Kondina ulica (u kojoj smo odrasle), Makedonska ulica (gde nas je tata vodio na kolače), Ada (gde smo imali brod) i neka druga, nama podjednako draga mesta.

Sećaš li se kako su nastale „Beleške jedne Ane“?

013Naravno da se sećam. Lako dozovem u sećanje tatu koji s dva prsta piše na starom „adleru“. „Beleške jedne Ane“ su u to vreme izlazile u nastavcima u časopisu „Bazar”, tata ih nije potpisivao i iz nedelje u nedelju su imale sve više čitalaca, postajući fenomen koji je na kraju mogao i morao da se pretvori u knjigu. Sećam se uzbuđenja s kojim su mama i tata iščekivali svaki novi broj „Bazara“. I moja mama se zove Ana, pa smo neprekidno morale da odgovaramo na pitanje koja je od nas dve Ana iz „Bazara“. Tata je pisao svakodnevno, poštujući neku svoju unutrašnju disciplinu, koja je od njega zahtevala “nulla dies sine linea”. To pravilo da dan ne sme da prođe beskorisno preneo je i na mene. Ponekad ne slikam, već samo gledam sliku ili razmišljam o njoj, ali od svoje desete godine se manje-više uvek pridržavam ovog jednostavnog pravila. To mi je, mnogo godina kasnije, pomoglo da preživim u džungli savremenog evropskog slikarstva.

Šta misliš o razlikama epohe tada i sada?

Sedamdesetih godina Beograd je bio jedno jako prijatno mesto za život. Bio je to zlatni trenutak jednog sveta na zalasku, iako to još niko nije slutio. Relativno blagostanje i osećaj da je ostatak planete nadohvat ruke davali su tim danima posebnu draž. Beogradske devojke su bile svakodnevna klijentela u Via Montenapoleone ili Carnaby Streetu, beogradskim ulicama su se vozili skupi automobili i taj osećaj da smo deo sveta, deo Evrope – tata je jednostavno beležio onim jezikom koji je bio zaštitni znak njegove generacije. Taj jezik je imao svoj sasvim specifičan šarm i prepoznatljiv duh. Danas kad razmišljam o Aninoj priči kao o neopterećujućoj hronici jednog vremena, pitam se gde su nestali snovi i zanos tih dana. Današnji tinejdžeri imaju sve, od mobilnih screen-touch telefona do firmiranog donjeg veša koji viri iz pantalona, ali mi se čini da nisu srećniji nego što smo bili mi tada.
Tih godina se sećam i po tome što se lako putovalo svuda po svetu. Kao da smo nekako baš u to vreme otkrili i jednu novu dimenziju života koristeći tu blagodet u svakoj mogućoj prilici. Videla sam tako i tada sva značajna remek-dela na kojima je sazdana autentična evropska kultura. Tata je insistirao na tome da je potrebno videti originale, jer ih je on sam video relativno kasno i često ostajao razočaran pošto su reprodukcije, sažete i umanjene, često izgledale bolje nego originali. Tako nas je vodio po celoj Evropi, iz muzeja u muzej, i na taj način zauvek obeležio moju budućnost. Kada su me sa 16 godina prvi put samu poslali u Njujork – umesto da s društvom idem po diskotekama, ja sam provodila sate i sate u Metropolitenu i Whitney Museumu gledajući Hoppera i Wyetha u originalu, jer je to bio način na koji me je on naučio da upoznajem gradove.

Šta bi današnja Ana rekla ondašnjoj Ani?

Vreme daje neku posebnu dimenziju događajima, pa i ono što je nekada izgledalo kao muka vremenom postane dragoceno sećanje. Kada sada mislim na svoje početke u Italiji, posle završetka Akademije lepih umetnosti – kada sam išla od galerije do galerije tražeći način da nekome pokažem slike – shvatam da je sve baš tako moralo da bude, iako tada to nisam mislila. Tek kasnije sam shvatila da je i to bilo neophodno i da su mi i oni koji su me odbili učinili uslugu. Naterali su me da uzmem u obzir mogućnost da u životu ne ide sve onako kako smo zamislili, kao i da se za neke stvari treba žestoko boriti.016

Šta najviše voliš u „Beleškama jedne Ane“?

Najviše volim radoznalost i optimizam kojim Ana zrači, onaj pomalo nadrealni i toliko beogradski način razmišljanja koji nas je odlikovao. Volim onaj deo u kome Ana priča čime bi mogla da se bavi kad poraste.
„Najviše bih volela da po završenoj maturi otvorim radionicu za punjenje peščanih časovnika. Zašto baš to? E, pa ja volim da punim peščane časovnike, u tome je stvar! To je jače od mene. Mislim, volim da posmatram kada pesak curi, a nigde u gradu ne postoji takva radionica, pa bi posao cvetao kao lud. Bila bih korisna društvu, jer gde to danas čovek može da napuni svoj peščani sat kad mu iscuri? Nigde!“
Divna je ta potpuna Anina nepraktičnost. Posao koji nikome nije potreban, ali koji ima smisla samim tim što pričinjava zadovoljstvo onome ko se njime bavi. Imam sreće da živim od slikarstva. Slikala bih svakodnevno, čak i da niko neće moje slike. Ne mogu da zamislim ništa drugo čime bih mogla da se bavim. Našem sinu Luki, koji ima 14 godina, pokušavamo da objasnimo da je danas prava avangarda ono što njegov otac i ja radimo, a to je klasično, štafelajsko slikarstvo. Njemu to iz perspektive kompjutera i video-igrica izgleda potpuno anahrono. Pre neki dan nas je pitao zašto se mučimo po mesec dana s jednom slikom kad bismo na kompjuteru mogli da je napravimo za samo pola sata. Danas više niko ne slika pod izgovorom da su platna, ulje i četke prevaziđeni. Potpuna glupost! Koristiti klasičan jezik ne znači imati klasične ideje. Canaletto nije zastareo, iako danas postoji digitalna kamera kojom bi njegov svet mogao da bude zabeležen u sekundi. Ali, baš u samom stvaralačkom činu, u prepariranju platna, u korišćenju camera obscura, u satima provedenim iznad platna, u traženju idealne kompozicije – krije se pravi duh njegovog slikarstva. Da ne govorimo o Giorgioneovoj Tempesti, koja je napravljena pre 500 godina, a u sebi sadrži elemente apstraktnog, enformela, metafizike… Prava umetnost prevazilazi okvire vremena, tehnike i medija.
023Ipak, ono što je najlepše u ovoj knjizi je, po meni, Anina (u stvari autorova) sposobnost da ni od čega napravi čudo, kao što Tom Sojer od farbanja ograde napravi događaj na kome mu svi zavide. Dati duh stvarima, osmisliti ono što se drugima čini običnim upravo je ono što razlikuje umetnike od običnih ljudi. Potreban je poseban talenat za tako nešto, a tata ga je imao i previše. Mesta koja je on proglašavao interesantnim zaista su preko noći to i postajala,a on bi ih tada napuštao i tražio nova. Govorio je da su se potrošila.

Dakle, drage moje devojčice, ma koliko da vam je godina, pitaćete me svakako gde sam se sve susretao sa ovom malom brbljivom Anom? Pa, profesionalni šetač kakav sam ja muva se prilično po varoši, a ta mala je 006neprestano bila napolju: često sam se pitao spava li uopšte to dete kod svoje kuće? Mislim da bi maloj Ani savršeno odgovarao naziv kojim su ovenčane neke beogradske devojčice što neprestano zuje po ulicama na relaciji Slavija–Kalemegdan. Zovu ih, naime: lujkama! E, pa lujke su neprestano u pokretu, neprekidno lunjaju, lelujaju i landaraju kroz varoš sa onom obaveznom velikom torbom (kombinacijom koferčeta, vreće za spavanje i nesesera). Unutra, naravno, nose spavaćicu (na sreću, danas su spavaćice tako kratke i tako tanke da bez muke staju i u kutiju od šibica, a da se palidrvca ne moraju izbaciti napolje); tu je i četkica za zube (pastu će već naći tamo gde budu pajkile), bočica Magrifa i raskupusani udžbenik sociologije. Lujke zapravo ne žele da izgube ništa od života, ne žele da propuste ni jedan jedini kadar filma koji se vrti po ulicama, one su u stvari samohodne, jer u svom neseseru imaju sve stvari neophodne za život, uključujući tu i pepermint! Kada odlaze od kuće, obično dovikuju sa stepeništa:
‘Mama, idem da učim kod Baneta; vratiću se u petak!’
Čitava stvar, naravno, dešava se u ponedeljak.
E, pa malu Anči, koja je jedna izrazita lujka, susretao sam na najrazličitijim mestima, a najviše na mom ćošku i u samoposluzi gde kupujem Ružicu, čokolade sa lešnicima, cigarete i žvakerone. Leti se nepozvana pojavljivala na Savi. Jednostavno, zatekao bih je na svom čamcu kako me čeka sa nogama u vodi i ljubazno se smeši. Ada Ciganlija, tačnije rečeno – njeno veoma zeleno drveće – jako se dobro slagalo s bojom njenih očiju. To priznajem… A najviše je volela da priča plivajući. Sećam se, u avgustu 1969, spuštali smo se nizvodno od Makiša do ušća Save u Dunav i ona nije prestajala da veze ni jedan jedini minut, čak ni onda kad joj je savska voda ulazila u usta. Još i sad mi u ušima odzvanja njena čuvena rečenica kojom me je dočekivala na pramcu, privlačeći, užetom, čamac obali:
‘Jeste li možda za jedno malo druženje na brzaka?’…

Šta mi drugo preostaje nego da počnem da se zatreskavam u Beograd, kad sam već bila takve sreće da se ne rodim u nekoj pristojnijoj varoši! Šta da radim? Počinjem da ispitujem šta je sve izmislio moj rodni grad!
Beograd je, dakle, izmislio reku Savu.
Zatim je izmislio jednu kafanu s najlepšim nazivom na svetu: zove se jednostavno – “?” (“Znak pitanja”).008
Beograd je izmislio još i hladno pivo sa rotkvicama za meze.
Beograd je izmislio i Zoološki vrt u kome žive i stvaraju neki od njegovih najsimpatičnijih stanovnika. I vođenje kući posle kafane izmislio je takođe grad, mislim na kafu i još po jedno piće!
Beograd je izmislio i sastavljanje nepoznatih stolova u “Dva jelena”, kad se brkati ljudi najpre vređaju i tuku, a zatim cmaču svojim masnim brkovima ravno u usta, oduševljeni što su živi i što nisu u ćorci. Beograd je izmislio da se tom prilikom i pevaju ruske pesme (čovek bi se mogao zakleti da gruva ruska stepa, a počinje odmah iza podzemnog na Terazijama).
Beograd je izmislio prepune kafane u podne, i to u radno vreme kada ceo grad pije kofijanović u ogromnim količinama, liže sladoled i ogovara vladu (koja “ne ume da organizuje kako valja, a Nemci izgubili rat, pa opet žive bolje!”).
Beograd je izmislio momke koji gluvare po uglovima ulica, kupovanje kiča za mladence, vatanje u kapijama…
Beograd je izmislio još svu silu stvari, a povrh svega – Beograd je izmislio mene ili me, i to je činjenica koja me čini srećnom!…

Dakle, drage moje devojčice, nije uopšte važno imate li četrnaest, sedamnaest, dvadeset ili pedeset šest godina! Susretao sam ja i devojčice od sedamdeset dve – i odmah se nekako videlo da su još klinke. Mislim, videlo se to po načinu na koji su zirkale unaokolo i krile smešak u prste, kako su isprobavale perike sa loknama boje zlata u robnoj kući ogledajući se malčice iskosa i vrlo koketno. Bile su to prave klinke od sedamdeset i dve godine, na časnu reč!…

014Beograđanke su uglavnom blesave. Jer, ko bi normalan uložio sve nade u nekog studenta iz provincije da bi posle svega taj momak lepo zbrisao bez ‘doviđence’; ko bi oprao toliko brda prljavih tanjira u životu i načisto upropastio ruke; ko bi tako mirno gledao svog rođenog muža kako posle ručka hrče kao tenk u rikvercu; ko bi pristao da u svom rođenom gradu nema stančugu, a imaju je svi oni što su došli prekjuče; ko bi pristao da mu šef bude neko ko je zamolio svog mlađeg brata da mu pričuva ovce dok on ne napravi karijeru i ne dofura do penzije; ko bi izdržao sve zabrane tih genija što su do prekjuče deljali štapove perorezom i izmišljali narodne poslovice (kojima se strogo zabranjuju: pogačice na radnom mestu, žito sa šlagom, ljubav ispod stola, zadocnjenje od deset minuta, blagosloveno stanje, posete u kancelariji, privatni razgovori tipa “šta ima novo, dušo?”) – ko bi to sve izdržao sem rođenih Beograđanki, pitam ja vas?
Na kraju, ko bi mirno otrpeo da se polovina Jugoslavije leti na moru predstavlja kao da je iz Beograda, a u stvari je iz Pančeva? Ko?…

Zbog toga, slatke moje Beograđankice, prodajte što skuplje možete svoj jedini beznačajni životić. Zabavljajte se do izbezumljenja, nervirajte sve njih, buduće spavače, dok ne izlude! Tražite019 nemoguće! Kezite im se pravo u lice dok budu tražili tajnu nove kopče na grudnjaku! Uživajte u tome kako im se tresu ruke, kako foliraju da im nije ni do čega, a u stvari ne umeju da otkopčaju. Ne otkrivajte im sistem, neka se muče, ionako ćete sve posle platiti po hiljadu puta. Terajte ih da idu na rukama, da šene, da se tuku sa dripcima zbog vas, neka im propadaju karte za premijere, jer vam se baš tada, kao, ne ide u pozorište. Budite hirovite: neka lipšu, neka izgube posao, neka propadnu na svim ispitima, neka ih đavo nosi, jer sve ćete vi to posle platiti, i te kako platiti. Eskivirajte ih baš u onom trenutku kada, posle ne znam koliko muka, najzad pozajme neku bednu gajbu i kad im padne mrak na oči; kažite da vam se baš te večeri gledaju izlozi ili kakvu sličnu glupost, vraćajte nedodirnute kijevske kotlete po otmenim mestima, odvojite ih od najboljih drugara, pravite budalu od njih, tražite da zbog originalnosti naglavačke skaču u fontanu baš onda kada obuku svoja najnovija odela (a ako ne budu hteli da skaču, proglasite ih malograđanima), naterajte ih da zajedno s vama trče bosi po aprilskoj kiši (jer posle nikada, ah nikada nećete trčati po mlakim lokvama bosi i mladi i ludi), videćete, dabogda crkla ako ne vidite!…

Povezane teme:

Deli:

<< ZAŠTO NAS JE STRAH OD PETKA 13.?! Российская Империя >>