Zatvori

Tako je govorio Žoze Murinjo

Postoji mnogo faktografskih podataka u vezi sa Žozeom Murinjom. Ali činjenice nisu bile bitne. Bilo je važno videti koliko je autentičan. Bio je takav pre, takav je i posle intervjua, ali nekako je više dobio ljudske obrise. Odavao je utisak nekoga koga poznajete, ko je u nekim trenucima poput prijatelja. Iako je intervju delovao kao ispovest, kada se čita ili sluša malo drugačije, on više zvuči kao savet. Što više vreme odmiče, više mi se čini da je upravo to bila Murinjova namera.

Ako postoji čovek koji u sebi nosi ideju pobede i apsolutnog uspeha (koji, često, prelazi u domen istinskog čuda), onda je to upravo naš sagovornik. Bez obzira na sve probleme, prepreke, suparnike i neprijatelje, na kraju krajeva – on uvek ostaje pobednik. Sve drugo se menja, osim ove proste (gotovo zakonomerne) činjenice. Zbog toga je on odavno izašao iz svog sudbinskog domena i postao otelotvorenje borca bez straha i mane, idealni uzor za sve koji veruju da je život nešto više (i drugo) od onoga što nam je zadato. Jer za ovog Portugalca na privremenom radu u prestonicama fudbalske Evrope ne postoji nemoguća misija, niti išta neostvarivo. On kao da živi da bi prekoračivao sve postavljene granice i stalno iznova dokazivao svoju dragocenu jedinstvenost (koja se i te kako oseća i ovde, u ovom razgovoru sa njim). Ali, da ne dužimo. Poslušajte najboljeg trenera na svetu kako razmišlja. Možda ćete ponešto i naučiti iz ovih naizgled tako ležernih rečenica – iza kojih stoji sve iskustvo sveta. Suština mudrosti je u jednostavnosti. To se pokazalo i ovoga puta…

Nikada nisam voleo Murinja. A još manje da pričam u prvom licu. Nisam ga voleo negde do drugog pitanja koje sam mu postavio tokom intervjua u trening kampu Intera, u predgrađu Milana, između dve polufinalne utakmice Lige šampiona koje je njegov tadašnji klub u aprilu igrao protiv Barselone. I dalje ne volim da pričam u prvom licu, ali…

Čudno je to, dok sam komentarisao prvi polufinalni meč, u jednom trenutku sam pomislio da li bi osobeni Portugalac promenio odluku u vezi sa intervjuom kada bi njegov izgubio. Srećom, Inter je dobio meč. Uglavnom mi se tokom tih nekoliko dana do početka intervjua motala po glavi jedna jedina, ona najvažnija stvar. Hoće li istrajati, hoće li biti od reči? Ima sportista, pogotovu iz moje zemlje, koji ne poštuju datu reč. Možda ne zato što su nevaspitani, već zato što su nemarni. Ili između toga i nema razlike? Murinjo je svoju reč održao. I više od toga. Umesto predviđenih “od 7 do 10 minuta” – ostao je tačno 17 minuta i 27 sekundi. A svaka izgovorena reč bila je bitna…

Da sam na dobrom putu, postao sam svestan kada se nasmejao posle mog prvog pitanja. U vezi sa tim pitanjem, znao sam da ću ga prvo postaviti još kada sam počeo da spremam intervju. To pitanje je bilo staro otprilike dve godine. U Valensiji, na jednom promotivnom skupu, gostovao je Žoze Murinjo. Tada je bio na jednogodišnjem odmoru, a već je u kabinetu imao gomilu trofeja. Za medije je pričao oko pola sata. Od agresivnih engleskih novinara nije se moglo doći na red. Čekao sam novu šansu. Ovog puta između mene i najkontroverznijeg fudbalskog čoveka na svetu – nije bilo nikoga.

 

  1. Jednom prilikom mi je Mateja Kežman otkrio da izuzetno radite na samopouzdanju igrača koje trenirate, da ih čak zovete telefonom i govorite im da su najbolji. Da im pričate: „Slušaj, ti si najbolji, naš tim je najboljiMi smo sjajna ekipa!“ A ko vas zove da vama kaže da ste najbolji?

ŽM (osmeh): Meni to niko ne govori! Mislim da je osnova svega da poštujemo sve ljude. Ja poštujem svoje kolege i protivnike. Ja i verujem i mislim da su oni dobri i želim da to prenesem na svoje igrače, da ih i oni poštuju i uviđaju njihove kvalitete. Takođe, mislim da je samopouzdanje dobra osobina. Ali u tome postoji i određeni rizik, pogotovu u fudbalu. Kada čovek javno i otvoreno kaže da je najbolji, ljudi ga češće kritikuju i nazivaju to arogancijom. To nije arogancija, kad možeš da ostvariš svoje snove verom u sebe, tako da se snovi ne mogu ostvariti ako nema samopouzdanja! Da, možda sam ja odgovoran za samopouzdanje svojih igrača, ali i oni su podjednako odgovorni za moje samopouzdanje zalaganjem i ponašanjem na treningu i utakmicama, koliko su jaki kao kolektiv i kako se bore za ciljeve koje uspostavljamo na početku svake sezone. To meni daje samopouzdanje, taj uzajamni odnos mojih igrača i mene. Dajem im veru i dobijam nazad to isto!

Bio sam iznenađen što je na prvo pitanje odgovarao toliko dugo i već tada sam se uplašio da neću uspeti da postavim sva pitanja.

murinjio2. Da li znate da je Dejan Stanković, kada je čuo da vi dolazite u Inter, počeo ozbiljno da razmišlja o odlasku u neki drugi klub, jer su mediji spekulisali da ga vi ne želite u timu. S druge strane, čuo sam da ste pre nekoliko godina Dejana nazvali svojim sinom. Šta se tu promenilo?

ŽM: Mislim da su glasine krenule jer ljudi analiziraju neke stvari na pogrešan način. Svi znaju da je Dejan dobar prijatelj s Robertom Manćinijem i Sinišom Mihajlovićem. Za neke ljude to bi trebalo da predstavlja neku vrstu problema, ali za mene to nije nikakav problem. Za mene je to samo dokaz da je Dejan čovek koji ima prijatelje i koji gradi prijateljstva s ljudima koje zna mnogo godina. Igrao je s Manćinijem u istom timu, kasnije mu je on bio trener. Igrao je i sa Sinišom, koji je isto iz Srbije, kasnije Manćinijevim asistentom. Pre bih bio negativno iznenađen da nije njihov prijatelj. Svi su razmišljali: „Dolazi Murinjo, on sigurno neće da sarađuje s Manćinijevim prijateljima.“ Potpuno pogrešno! Želim igrača koji je sposoban da stvara i neguje prijateljstvo s trenerom. Dejan je sada i moj prijatelj, on sutra može da bude prijatelj i nekog drugog trenera, kao što je Manćinijev i moj! On je, na primer, i Antićev prijatelj. To nije nikakav problem, to je privilegija!

Posle ovog Murinjovog odgovora, bila je idealna prilika da ga pitam o Siniši Mihajloviću. Taj neobičan odnos će narednih godina dobijati nove dimenzije, pogotovu ako Mihajlović nastavi putem kojim je krenuo. Na početku, kada je Murinjo došao u Italiju, bila je uočljiva čak i netrpeljivost između ove dvojice trenera. Jednog u zenitu, drugog na samom početku karijere. Pored nekoliko izjava poput one Mihajlovićeve da Murinjo fudbal nikada neće gledati očima kakvim ih on gleda jer nije bio vrhunski fudbaler, na njihov zategnut odnos uticala je činjenica da je pre Portugalca na klupi Intera sedeo Roberto Manćini zajedno sa Sinišom Mihajlovićem. A prevazići njihov uspeh, niz titula prvaka Italije, moglo se samo osvajanjem Lige šampiona. U prvoj sezoni Murinjo nije uspeo u tome, a u trenutku razgovora nije se znalo hoće li. Murinjo je i titulu u Seriji A predstavljao kao korak napred u poređenju s prethodnicima. Ipak, stvari su se na relaciji Mihajlović-Murinjo značajno promenile. Mihajlović je pobedio Murinja u prvenstvenoj utakmici kao trener male Katanije, a pored toga, i javno je rekao da je od mržnje prema njemu njegovo osećanje preraslo u simpatiju. Znao sam u tom trenutku još nekoliko događaja koji su vrlo, vrlo interesantni, ali sam na molbu jedne bliske osobe preskočio to pitanje. Sada mi je žao, tek, postoji nekoliko vrlo zanimljivih momenata u vezi sa ovom dvojicom trenera i nadam se da će doći prilika da se o njima više govori. Jer, ma koliko to zvučalo netačno, njih dvojica imaju više sličnosti nego razlika…

3. Trenirali ste Kežmana, sada Stankovića. Igrali ste protiv Ivanovića, Vidića, Lukovića, protiv Partizana… Kog srpskog fudbalera najviše cenite i da li možete da otkrijete da li možda želite da angažujete nekog od njih?

ŽM: Srpski igrači imaju jak karakter! Možda Kežman nije imao sreće sa mnom u Čelsiju, ali je dao pravi doprinos timu. Nije bio u prvoj postavi, igrao je prosečno nekih 10 do 15 minuta. Da li je to moja greška ili njegova, to sada nije važno! Jedino što se računa jeste da smo radili zajedno, da smo pobeđivali zajedno, da smo bili šampioni Premijer lige. Iako je sedeo na klupi i nije igrao ni cele utakmice, što je on verovatno želeo i što ga nije činilo najsrećnijim čovekom na svetu, on je bio profesionalac i imam dobro mišljenje o njemu. Dejan je takođe karakteran igrač. S ostalim momcima nisam sarađivao, ali na utakmicama se vidi da su to sjajni igrači. Vidić, Ivanović, Kolarov, Kuzmanović – svi su spremni da daju sve od sebe i da pobede. Takve ljude – borce – cenim i pretpostavljam da njih nije lako angažovati. U dobrim su timovima, koji imaju stabilnu finansijsku situaciju. Nije lako Vidiću da napusti Mančester ni Ivanoviću Čelsi.

Sumnjao sam da je ovo odgovor koji bi dao bilo kojem novinaru na svetu, ali u vezi sa igračima iz njegove zemlje. A opet, pomislio sam, zašto da razvodnjavam temu. Hteo sam nešto ekskluzivno, dobio sam. Osim toga, u priču o karakteru verujem. Ali, hteo sam još nešto što bi citirale srpske novine.

A Kolarov da napusti Lacio?

ŽM: Lacio nije tako moćan klub, a Kolarov je skup igrač. Potrebno je mnogo novca za njegovo angažovanje. Nadam se da će naći najbolje rešenje za nastavak svoje karijere. On je igrač za različite pozicije, voleo bih da ga treniram, ne krijem, ali situacija nije tako jednostavna.

4. Bili ste u Beogradu pre sedam godina, kada ste igrali s Portom protiv Partizana. Ljudi u Srbiji vas izuzetno cene, ali sada mnogo više nego pre sedam godina. Da li mislite da rastete u očima ljubitelja fudbala širom sveta iz godine u godinu?

ŽM: Prvi put sam bio u Beogradu 1998. s Barselonom. Došao sam da gledam Zvezdu pred tadašnju utakmicu. Bio sam tada jako srećan čovek! Dolazim na aerodrom, niko me ne prepoznaje. Ulazim u taksi, hotel, šetam ulicama, niko me ne zna. Odlazim na večeru, niko ne zna ko sam. Nekoliko godina kasnije dolazio sam s Portom, u vreme kad smo bili zvanični šampioni UEFA kupa. Ljudi su me već prepoznavali, ali to nije bila drama. Sada moj život jeste drama jer ja više ne mogu normalno da živim. Sa svojom porodicom boravim u zatvorenom prostoru i ne mogu da izlazim u javnost. Moj život se mnogo promenio i ne volim taj deo svog života. Volim trenerski posao i većinu stvari koje mi je fudbal dao, kao što su zadovoljstvo i ispunjenje sna da budem dobar trener, ali moj društveni život više ne postoji!

Ovo je bila izjava koju nikada nikome nije dao. Znao sam da imam nešto značajno, nešto bitno. Sledeće pitanje je došlo samo od sebe…

5. Da li je to visoka cena?jose_mourinho2

ŽM: Previsoka! Mojoj deci nije jednostavno ni lako. Ali znate, radim ono što želim i moram da se mirim s cenom toga!

6. Da li vam se glad za uspehom, koja je kod vas tako očigledna, nekada vratila kao bumerang?

ŽM: Ne znam da li je baš glad prava reč! Mislim da je to pre ponos. Svi treba da budu ponosni ili, bolje rečeno, da barem daju sve od sebe na bilo kom poslu. Nisu svi rođeni s tim darom da budu najbolji, kao što su Pele, Maradona, Kristijano Ronaldo… Isto je i s trenerima ili novinarima… U svakom segmentu svog života treba da date sve od sebe, ako postanete izuzetni, super, ako ne, barem ste dali sve od sebe!

7. Mnogi za vas kažu da ste gospodar igre. Da li mislite da je za dobrog gospodara igre potrebno da budete gospodar predigre? Jer vi na poseban način pripemate utakmice, razmišljate unapred, vodite računa o svim detaljima…?

ŽM: Naš posao je vrlo složen i s godinama postaje sve složeniji jer morate da se suočite s mnogim stvarima. Morate da poznajete taktiku, samu igru, da je analizirate, da budete dovoljno hladni i prisebni tokom utakmice da biste je dobro pročitali, da dobro trenirate svoj tim i da dobro podnosite svakodnevni pritisak, da se snalazite s igračima, ali i mladim igračima, pa menadžerima, medijima. Mnogo toga je u igri, a da biste obavljali posao fudbalskog trenera na vrhunskom nivou, morate da volite fudbal, da uživate u njemu…

8. Šta je pravi način da postanete genije, jer smatram da ste genije?

ŽM: Ja sam samo vredan radnik. Neko ko voli dobro da uradi svoj posao, da dobije platu na kraju meseca koju je zaslužio. Želim da kući odem umoran nakon što sam svoje vreme potrošio kvalitetno! To je deo mog karaktera. Kada pripremam i analiziram igru, razmišljam o svakom mogućem scenariju, šta ću da radim ako pobeđujem, šta ako gubim, šta ako imam 10 igrača. Ako se pripremiš, imaš veće šanse za uspeh. Ja u to verujem!

9. Ljudima deluje da je sve što radite proračunato. Da li je to istina?

ŽM: Ne, to je apsolutno neistina! U fudbalu ne možete da kontrolišete sve. To je igra i zato su mnoge stvari nepredvidive. Jedino što možeš jeste da se što bolje pripremiš i redukuješ koliko je moguće tu nepredvidivost, da ništa ne može da te iznenadi. Ali toliko puta o ishodu igre odlučuju momenat, emocija. Mnoge stvari su impuls, instinkt, jednostavno nisu pod kontrolom.

10. Jednom je neko izjavio da postoje dva Murinja. Jedan za porodicu, prijatelje i igrače, a drugi za javnost. Čak ste i sami izjavili da kod kuće umete da izgubite kontrolu…

ŽM: Da, tačno je. Naravno, imam porodicu i prijatelje i s njima provodim što je više vremena moguće, a s druge strane, ja nisam čovek za javnost. Ne želim, pa čak i mrzim da budem deo tog javnog segmenta života. Ne idem na razna dešavanja, otvaranja, premijere, jer ne želim. Volim svoju privatnost i srećan sam što me najbolje poznaju i znaju ko sam ja u stvari oni ljudi koji su mi najbliži. Takođe, jako mi je bitno šta moji igrači misle o meni, jer me i oni poznaju, ali mi nije bitno šta misle oni ljudi koji me gledaju na TV-u ili tokom utakmice. Oni mene ni ne poznaju.

Jasno mi je bilo da nekih desetak pitanja neću moći da postavim. Već je bilo probijeno vreme predviđeno za razgovor, a čovek zadužen za odnose s medijma, koji je stajao pored, cupkao je, premeštao se s noge na nogu, gledao na sat… Bilo mi je bitno kako Murinjo reaguje. A on je delovao opušteno i mirno.

11. Za trenera je najveće dostignuće, potvrda njegovog kvaliteta ako osvoji Ligu šampiona, a za igrača ako osvoji Svetsko prvenstvo. Da li je to tačno?

ŽM: Mislim da nije. Znam i sada se i prisećam mnogih dobrih igrača i trenera koji nikada nisu osvojili Ligu šampiona. Moj otac i ljudi njegove generacije govorili su da ako nisi igrao na „Vembliju“ ili „Marakani“, onda nisi igrač! Ali, mnogi razlozi su uticali da se mnogim igračima to nikad nije ostvarilo. Osvajanje Lige šampiona veliko je kao pronalaženje Svetog grala. Svi žele da dodirnu pehar. Maradona, recimo, nikada nije osvojio Ligu šampiona, a i s trenerima je isti slučaj. Kada sam 2004. osvojio Ligu šampiona, rekao sam: „Hvala ti, Bože, ja sam privilegovan! Želim ponovo da dodirnem pohar!“ A kada jedanput osvojite Ligu šampiona, osećate se kao srećan čovek zato što mnogi to ne uspeju.

Nisam saglasan sa ovim njegovim stavom. Mislim da nije u pravu. Ipak, nije bio trenutak da širim temu, morao sam brzo dalje. Uostalom, nije mudro raspravljati se s Murinjom o nečemu što je usko vezano za njegov posao.

12. Da li opraštate ljudima koji su vas povredili?

ŽM: Da, opraštam, ali ne zaboravljam!

Ovo pitanje bilo je uvod i priprema za sledeće. Nisam hteo da pominjem ime, ali sam se nadao da će znati o čemu se radi. Pre nekoliko godina Žoze Murinjo je kritikovao sudiju Andresa Friska smatrajući da je ostetio njegov tim u utakmici Lige šampiona. Frisk je posle tih teških kritika počeo da dobija preteća pisma i prestao je da sudi. Imam utisak da je Murinjo mnogo uticao na čitavu atmosferu koja se stvorila i da je zapravo „metak“ koji je pogodio Friska opaljen kad je Murinjo rekao pogrdne stvari o njemu.

13. Da li umete da se izvinite ako povredite nekoga?

ŽM: Naravno da umem, kada za to imam priliku. Ali, iskreno, nisam povredio mnogo ljudi. U privatnom životu jako je teško da me neko povredi. U profesionalnom sam više reaktivan nego aktivan. Reagujem burno na neke stvari koje se odnose na mene ili meni bliske ljude, i tada umem da povredim, i to zaista povredim.

14. Poslednje pitanje tiče se vaše budućnosti. Kako vidite sebe za dve-tri godine?joseslide

ŽM: Stalno govorim da imam nekoliko stvari na umu kada je u pitanju moja budućnost. Prva je da se vratim u Englesku jer sam tamo najviše uživao i bio najsrećniji dok sam tamo radio. Takođe, želim da budem prvak engleske, španske i italijanske lige jer nijedan trener to nije postigao. Pa čak ni igrač, niko! Nistelroj je bio prvak u Španiji i Engleskoj, Bekam isto, Figo u Španiji i Italiji, Kapelo u Italiji i Španiji, ja u Engleskoj i Italiji. Voleo bih da budem prva osoba koja je osvojila taj grend slem. I na kraju, želeo bih da treniram reprezentaciju Portugala, ali to je za kraj karijere, koji još ne vidim. Mislim da sam previše mlad da treniram nacionalni tim. Biti trener nacionalnog tima savršeno je za završetak trenerske karijere. Kad se trener vrati u svoju zemlju i kaže: „Okej, došlo je vreme da ja vratim svojoj zemlji!“

Znao sam da će preuzeti Real, ali nisam znao kada. Nisam znao da li će to biti na kraju te sezone, pa nisam ni želeo da nešto posebno insistiram na tome. Uostalom, mislim (mislim, ne znam) da u tom trenutku Murinjo nije znao da li ide ili ostaje u Interu. Da je sve zavisilo od toga hoće li osvojiti titulu prvaka Evrope.

Bio sam zadovoljan i odlučio sam da mu poklonim majicu sa srpskim grbom, kao i lopticu s potpisom Novaka Đokovića.

ŽM (smeje se iskreno oduševljen lopticom): Mnogo hvala! Volim tenis. Momak je zaista dobar igrač i karakter, i doprinosi dosta tenisu. Poštujem takve momke. Ovo je za mog klinca i staviću ovaj poklon u svoj muzej. Moja ćerka ne mari mnogo za sport, ali moj klinac da.

 

Osećao sam se kao da sam uradio nešto jako dobro. Uz značajnu pomoć prijatelja Dejana, Moše i Boška. Sve što sam uložio u taj intervju – prijateljstvo, novac, poznanstva, vreme, energiju.. .sve se isplatilo. Bez obzira što je intervju emitovan samo jednom, bez obzira što nijedne srpske novine nisu citirale nijedan njegov deo.

Postoji mnogo faktografskih podataka u vezi sa Žozeom Murinjom. Ali činjenice nisu bile bitne. Bilo je važno videti koliko je autentičan. Bio je takav pre, takav je i posle intervjua, ali nekako je više dobio ljudske obrise. Odavao je utisak nekoga koga poznajete, ko je u nekim trenucima poput prijatelja. Iako je intervju delovao kao ispovest, kada se čita ili sluša malo drugačije, on više zvuči kao savet. Što više vreme odmiče, više mi se čini da je upravo to bila Murinjova namera.

 

Povezane teme:

Deli:

<< Mit o promaji DUGO PUTOVANJE NA DORĆOL >>