Zatvori

UTOČIŠTE BEOGRADSKOG DUHA

Nema za beogradskog ćefliju lepšeg osećaja od onog kad je u „svojoj“ kafani. Tamo gde ga svi znaju i on sve poznaje. Tamo gde s posla može da trkne na jednu s nogu. Da prošeta od kuće u papučama. Gde svirači počnu „onu njegovu“ čim ga vide. Gde pije „na crtu“. Gde ga u zoru bude tanjirom one masne i slasne teleće čorbe…

Kafane su, napisao je svojevremeno jedan Španac, neutralne teritorije za beskućnike duše, nepomično središte točka odakle čovek može videti sebe, biti sebi i svedok i sudija, sam svoj ironični biograf između dve cigarete. Elem, Špancima svaka čast, ali valjda nigde u svetu nema takve veze kakva postoji između Beograđana i njihovih kafana.
Gotovo dva veka duga istorija Beograda priča je i o njegovim kafanama. A priče o kafanama uvek su priče o ljudima.

- Simo! Vinjak i kiselu.

- Stiže, komšija!

Nema za beogradskog ćefliju lepšeg osećaja od onog kad je u „svojoj“ kafani. Tamo gde ga svi znaju i on sve poznaje. Tamo gde s posla može da trkne na jednu s nogu. Da prošeta od kuće u papučama. Gde svirači počnu „onu njegovu“ čim ga vide. Gde pije „na crtu“. Gde ga u zoru bude tanjirom one masne i slasne teleće čorbe…

Ima u Beogradu i kafića i ekskluzivnih restorana, elitnih klubova i diskoteka, ali duša svakog pravog Beograđanina vije se po lokalnoj kafanici ili birtiji. I najmanje je važno što se meni čita s fleka na stolnjacima, što nema erkondišna, ili što je kelner Voja zaboravio da veže kravatu… Zato su tu uvek neko mezence (samo za stalne goste), mnogo praznih priča, nikad ostvareni planovi i ideje… Tu smo svi političari koji znaju kako da se izvučemo, svi smo selektori fudbalske reprezentacije, najveći ljubavnici i, uopšte, znalci svega i svačega. Kao svi pravi Srbi. A gde se to drugde može osim u kafani.

Priča se da je početkom prošlog veka u Beogradu na svakih pedeset stanovnika bila po jedna kafana. Sada ih ima oko dve hiljade, i svaka ima neke „svoje goste“. I policajce i lopove, i lekare i njihove pacijente, i uspešne i propalice, i biznismene i „biznismene“. I novinare, naravno. To su te velike pričaonice u kojima je i suv ‘lebac slađi nego šnicla kod kuće, u kojima i poslednji dinar traje do svanuća. A onda, Jovo nanovo.

- Vidimo se na starom mestu.

Poziv. Kao zakazivanje ljubavnog sastanka. I više od toga. Uostalom, sve je mnogo jasnije kada se pročita beogradska definicija kafane, nepoznatog autora s početka dvadesetog veka: utočište usamljenima i tužnima, meraklijama i kavgadžijama, secikesama i džambasima, pesnicima, trgovcima i političarima.
Svima nama.

I… ovako je to bilo…

Bivši bermudski trougao beogradskih kafana nadomak zgrade „Politike” verovatno je bio jedino mesto na svetu gde ste mogli naručiti čaj s kiselom vodom a da vas ne pogledaju kao da ste pali s Marsa. Sve zahvaljujući mom drugu, boemčini Lakiju.

Kad nam je Laki važno i teatralno saopštio kako prestaje da cirka, popadali smo od smeha. Jesmo ga danima i mesecima ubeđivali da povuče ručnu, ili bar ubaci u manju brzinu da mu ne prošlajfuje jetra, ali, iskreno, nismo mnogo verovali da će nas poslušati. Jer njemu je, brate, čašica pasovala ko Šekiju fudbal. Nisi mogao da ga zamisliš bez nje. Čista potvrda teorije: ako neko izgleda kao boem, ponaša se kao boem, priča kao boem – mora da boem i jeste. Bože moj, tom rečju smo voleli da nazivamo takve ljude. Ona druga mnogo ružno zvuči.

Trebalo mi je pet minuta (mora da sam izgledao kao potpun kreten dok sam stajao i blenuo, s vilicom do patosa) da se povratim od iznenađenja kada sam ga zatekao sa šoljicom čaja ispred sebe. I čašom kisele vode?!

- Svaka čast, majstore… Šta ti je, Laki, da nisi bolestan… Apstiniraš, ha…?

Laki se samo smeškao i sitnim gutljajima otpijao iz velike bele šolje s modrim obodom. Zalivajući povremeno kiselicom.

Nekoliko dana kasnije, posle pete-šeste ture – „šefe, još jedan čaj s kiselom“ – postade mi čudno. Laki ukrstio okice, počeo neku od Kulina bana, jezik mu odebljao, glas utanjio… U momentu sam ukapirao. Čist genije, je l’ da?

- Daj da probam taj tvoj čaj – nagnuo sam se preko stola i otpio gutljaj iz njegove šolje.

Laki me samo mirno gledao, s poluosmehom, znao je da je njegova mala igra gotova.

Ispod najvećeg kioska na Balkanu, tri kafane činile su jedinstven trougao u svetu. Jedino tamo dupli vinjak mogao se naručiti i ovako:

- Šefe, daj jedan čaj s kiselom.

Povezane teme:

Deli:

<< BLUBERI ZAŠTO NAS JE STRAH OD PETKA 13.?! >>