Zatvori

BEOGRAÐANKA

Ja sam promiskuitetna. Ja sam ona koje se stidi svaka žena. I koju želi da promeni svaki muškarac. Rođena da bih uživala u svom telu i mislila svojom glavom. Rođena da bih bila najbolja riba u gradu najboljih riba.

Da se razumemo, niti ja volim žene, niti one vole mene. Uvek mi je bio važniji dobar provod od dobre reputacije. Ceo moj svet, svi uspesi i svaki neuspeh vezani su za muškarce. Oni su moji najbolji drugari, najveće ljubavi, bivše veze, budući ljubavnici. Lepa sam da bih se njima dopala, zajebana da bi me se oni plašili, laka da bi me oni jebali. S njima pijem, s njima se provodim, njima se poveravam, njih razumem. I oni mene. Muškarci su moj razlog, moje sredstvo, moj način i moj cilj. Moja potreba. Svet u kome živim je muški, način na koji živim je muški.

Ja sam promiskuitetna. Ja sam ona koje se stidi svaka žena. I koju želi da promeni svaki muškarac. Rođena da bih uživala u svom telu i mislila svojom glavom. Rođena da bih bila najbolja riba u gradu najboljih riba.
Živela sam godinama u Atini. Proputovala sam pola sveta. I shvatila samo jednu istinu.

Beograđanke su svuda, uvek, najlepše.

To je tako očigledno, dominantno i neosporno. Uvek prepoznatljivo. Svaka rezerva koju imam prema ženama gubi se kad su u pitanju Beograđanke. Njih razumem. One su moje. One su trenirale na istim olimpijskim pripremama lepote. Oduvek smo znale koliko treba da budu dugačke noge i kosa, kratka suknja i pamet, dubok dekolte i džep. Mi smo razmazile Beograđane. Mi smo ih navikle na permanentnu lepotu. Na lepotu od koje drugim nacijama staje pamet. A koja se u Beogradu podrazumeva.

Izvodila sam mnoge uspešne i poznate sportiste iz svih mogućih zemalja. Svi su, s nevericom, gledali u mog tadašnjeg dečka: “Kako si mogao da se odlučiš? Baš za nju?” Madriđani, Rimljani, Atinjani, Parižani… očarani Beograđankama. Nikad videli toliko žena na javnom mestu sa, skoro uvek, savršenim proporcijama i uvek savršenim osmehom. I savršenom odećom. Uvek dorasle razgovoru i jeziku na kome se on vodi, uvek spremne na skoro sve posle tog razgovora. U realnim proporcijama želja i mogućnosti.
E baš tu proporciju Beograđanke znaju. Bez razmišljanja. Bez stida. Lepota se računa. Lepota se plaća. I svaka ima različitu cenu.

Navikla da sam najlepša, sa ozbiljnim strahom i još ozbiljnijim kupaćim, zakoračim na Copacabanu. Kao Brazilke su čudo! Kao takve zadnjice ne postoje na svetu… Možda za neke druge ljude… Bila sam, bez konkurencije, najlepša na plaži. Beogradska mera za lepotu je toliko visoka da ako nju prođeš, kraljica si svuda. Čak i na Copacabani.

Ne volim žene, obožavam Beograđanke. Zaslužile su. Rođene u estetskoj diktaturi. Surovoj konkurenciji. A svoju lepotu nose kao da je nisu svesne. Do trenutka kad reše da je naplate. A onda znaju sve. I udaju se dobro.

A beogradski lepotani, moji drugari, ostaju životno zbunjeni. Oni su razmaženi, navikli na nenormalnu, ludačku lepotu kojom su okruženi od rođenja. Njima je natprosečno svakodnevni prosek. Njima se idealne proporcije podrazumevaju, njihove ribe nemaju celulit, imaju božanstvenu kosu i french manikir. Nažalost, uobraženi muškarci Beograda misle da je normalno da njihove ribe budu perfekcija. Prosto zato što im je to dato rođenjem. A nije tako. Beograđanke su napredovale neuporedivo više od Beograđana. Prilagodile se, naučile, potrudile. Njihov život je zahtevniji. Njihova posvećenost je ozbiljnija. One znaju šta im je cilj i koliko im treba do njega.

Zar stvarno nije dovoljno da smo najlepše i da smo iz Beograda?
Moja istina je uvek jedina.
Je l` postoji neka druga?

Povezane teme:

Deli:

<< Zašto ne želim da me služi Nikola Đuričko LIFE IS A JOURNEY >>