Zatvori

Beograde, dobro jutro

A jutro samo po sebi volim. I najbolje osećam beogradsko jutro. Probao sam i druga jutra i video sam da su neka stvarno odlična, ali ja ipak najbolje osećam beogradsko.

Svako može da se rodi u Beogradu. Svako može da se rodi bilo gde. Gde god mu padne na pamet. Ja sam se, eto, rodio u Beogradu. Rodio sam se na jednom crvenom krovu kod Cvijićeve i odmah sam ugledao šest velikih lipa u dvorištu. Obranih cvetova, sećam se. Kasnije sam se rodio u spavaćoj sobi jednog stana u Ruzveltovoj, a još malo kasnije u kupatilu tog istog stana. Sećam se da sam se jednom rodio na uglu Svetozara Markovića i Krunske i još jednom u Šumatovačkoj na Neimaru. Rađao sam se i po kafanama i pozorištima, jednom sam se baš kvalitetno rodio u pozorištu, a jednom u ulici 29. novembra, u jednoj velikoj zgradi kod Dunav stanice. Poslednji put sam se rodio na Ušću, na samom ušću Save u Dunav. A posle tog poslednjeg puta rađam se svakog jutra, sam od sebe. Niko ne treba da me rodi, ja lepo sam uzmem i rodim se.
Evo, čitam tanskripte emisija Duška Radovića, naslov me tera. Kad sam bio mali, slušao sam ih. Mama me je budila za školu oko sedam i petnaest, taman kad je počinjala njegova emisija. Prekine spremanje za posao, dođe u moju sobu i kaže: „Ajde, zlato mamino.“ A radio je u našoj kući uvek svirao, čak i kad smo dobili televizor. Zlato je slušalo melodiju i reči. Nije ništa razumelo, ali su mu ti zvukovi ostali u sećanju, a najčešće u pratnji hladnog zimskog jutra. Nije mi bilo lakše da ustanem zbog mudrosti Duška Radovića, samo se sećam emisije. I sećam se da je solitere u kojima sam odrastao zvao usne harmonike. Ne smem dalje ništa da kažem, malo me je sramota da pišem o takvom tipu. Jedino me nije sramota da kažem da mi često krenu suze na oči dok čitam šta nam je govorio.

A jutro samo po sebi volim. I najbolje osećam beogradsko jutro. Probao sam i druga jutra i video sam da su neka stvarno odlična, ali ja ipak najbolje osećam beogradsko.

Jutro volim u kolima, volim peške, volim u šumi na Zvezdari, volim na reci na splavu s nogama u Savi ili s prozora na četvrtom spratu u Ruzveltovoj. Volim i samo da ga slušam iz kreveta u Zdravka Čelara. Jutro može kad si bolestan, kad si zaljubljen, može kad si razočaran, može kad se plašiš da li ćeš doživeti noć ili kad se lepo vidiš za 50 godina. Može kad si gladan, kad stvarno nemaš šta da jedeš. Može i kad samo nemaš za pljuge. Može kad imaš dobar posao pa si pun ko brod. Može i kad si ukrao. Uvek može. Znam, probao sam.

Takav sam, jutro mi je najbolje. Ujutru sam sam sa sobom. Čak i kad sam s nekim. Retko puštam ljude u svoje jutro. Svako jutro se pazim i čuvam, mislim samo na sebe. Posle se zaboravim, ne interesujem sam sebe i ne shvatam se ozbiljno.

Povezane teme:

Deli:

<< Klint Istvud i klabing Zašto ne želim da me služi Nikola Đuričko >>