Zatvori

Klint Istvud i klabing

Desnom rukom se heroj mnogih generacija drži za pistolj, odnosno revolver, jer ipak u nekim ekstra zajebanim situacijama ne može baš sve da se reši fer junačkim pesničenjem, te mora malko i da se pripuca. I to kako pripuca…Sa druge strane Brus Vilis umire muški, i to iz nekoliko delova, a opet složićete se to mora da se ceni, jer ukoliko si pravi muškarac, a eto igrom slučaja treba da umreš, kako to drugačije da uradiš nego muški.

Jebeš čoveka koji pozira i zna da igra. Mislim da je to jednom prilikom izjavio Klint Istvud. U stvari ne znam da li je baš on i da li je baš to tako rek’o al’ nekako mi liči da je on i da je tako. Eventualno bih prihvatio da je tu fenomenalnu i izrazito tačnu mudrost prosuo Brus Vilis, kome bi takođe to ležalo, ali čini mi se da je ipak Klint. Ipak je on je ta neustrašiva kaubojčina, sa jednom rukom ispod onog ćebeta. Ne sećam se koja je ruka u pitanju, kapiram da je desna, tako da se on onako odlično sve vreme šiba isključivo levom rukom, dok mu ova druga bleji ispod ćebeta. Sad se svi pitaju zašto je desna ispod tog kul ćebeta, kojim je ovaj ogrnut.

Naravno to nije slučajnost, jer pravi muškarac nikada ništa ne prepušta slučaju. Desnom rukom se heroj mnogih generacija drži za pistolj, odnosno revolver, jer ipak u nekim ekstra zajebanim situacijama ne može baš sve da se reši fer junačkim pesničenjem, te mora malko i da se pripuca. I to kako pripuca…Sa druge strane Brus Vilis umire muški, i to iz nekoliko delova, a opet složićete se to mora da se ceni, jer ukoliko si pravi muškarac, a eto igrom slučaja treba da umreš, kako to drugačije da uradiš nego muški.
Čitam ovaj dosadašnji deo teksta i nekako sam sebi zvučim malo gej, što može da bude i izuzetno dobro i komercijalno. U poslednje vreme se, koliko sam primetio, isključivo piše i priča o voljenju ili pak nevoljenju devedesetih, o tim nekim Evropama, o Kosmetu kao i o ugroženosti gej populacije, da ne ulazimo u to koliko je koja priča opravdana i potrebna. Mada, ukoliko neki gej urbani aktivista čita sve ovo, kapiram da će me smatrati nekakvim šovinistickim smradom, ultra desničarem i huliganom, što ja apsolutno nisam. Kad pomenem urbano, automatski pomislim na izveštačeni beogradski klabing i na onu voditeljku koja je do pre par godina bila u nekom pank klošarskom fazonu pa je onda odjednom valjda izvalila kako je sva glamurozna i bitna. Takav je i beogradski urbani klabing, jer to je sada kul, taj miks klošarskog i glamuroznog.

To mu valjda dodje onaj hipsterski fazon, ali nemojte da me držite za reč. Ja urbane klubove posećujem isključivo kada moram, recimo kada mi devojka pripreti raskidom jer neću nigde da idem sa njom ili nešto tog tipa. Naravno onda sledi njeno deklamovanje pravila ponašanja na takvim mestima, meni se apsolutno zabranjuje bilo koji vid mrštenja bilo kome, o fizičkom obračunu da i ne govorim i naravno neophodan je osmeh na mom licu, pa makar i izveštačen. A kakav drugačiji je i moguć među izveštačenim urbanim beogradskim klaberima, koji gotive da skupo plate da bi izgledali jeftino, jer to je, kao što smo već rekli kul ili još bolje to je mast hev.
Onda mi tako odemo u klub, gde ja već na ulazu počnem da gledam na sat u nadi da će što pre doći vreme za da se ide kući. Naravno vreme tamo, kao i na svim drugim toliko odvratnim mestima, kao što su na primer zatvor ili pakao, izuzetno sporo prolazi, tako da se ja trudim da u što kraćem roku u sebe sručim nekoliko dunja, kajsija il čega god. Posle toga sledi koje pivo i Jovan je konačno spreman za klabing. Gledam Ivanu kako igra i ok mi je. Ona voli da igra i to dobro radi. S vremena na vreme me pozove da igram s njom što ja naravno odbijem i tako… Okrenem se tu i tamo oko sebe i izvalim da se u klubu nalazi dvadesetak tipova i eventualno sedam, osam devojaka, i igraju, svi igraju.
Jednom sam čak video lika koji sa glave skida naočare za vid, iz torbice vadi naočare za sunce a zatim ove za vid stavlja u torbicu a ove za sunce na oči. E, u tim situacijama ne pomažu ni tih nekoliko kajsija dunja ili čega već, pa čak ni Ivanino igranje. Opet sledi gledanje na sat ili pak vađenje telefona iz džepa i dopisivanje sa nekim, u tom trenutku sigurno srećnijim drugarom koji ne mora sve ovo da gleda već ko svaki normalan muškarac, leži u krevetu u jednoj ruci držeći daljinski upravljač a u drugoj parče pice ili neki burek po koji je svratio u lokalnoj pekari, vraćajući se iz lokalne kafane ili paba.
I na kraju ko što bi Klint Istvud rek’o…

Povezane teme:

Deli:

<< Mentalitet zavisti Beograde, dobro jutro >>