Zatvori

LIFE IS A JOURNEY

Valalta, nudistički kamp sedam kilometara od Rovinja, odjekivao je promuklim glasovima, nalik Džonsovom, dok smo nemuštim engleskim muvali Holanđanke koje su tih godina u čoporima letovale na liberalno-gologuzom Hrvatskom primorju. Kako smo se nas nekolicina zatekli i raširili šator u, u to vreme, zabranjenoj zoni za Jugoslovene, najiskrenije se ne sećam. Znam samo da sam deset godina zaredom letovao tamo i mislim da je taj kamp moj životni univerzitet, a ne neke tamo škole i klubovi.

„…Ritual-ideas-relativity, only building-no people-prophecy. Time slide-place to hide-nudge reality, foresight-minds wide-magic imagery…“
Bjukenonu Miče, Sloteru Niče i Džonsu Miče, Glavonja Vam kliče. Prvi je spasavao sve oblike i veličine sisa iz nepristupačnog Tihog okeana, drugi me je zabavljao svojim retardiranim detektivskim avanturama kroz gladne, srpske, devedesete godine prošlog veka, a treći mi je tajna ljubavnica s kojom sam koketirao dok sam bio u braku sa Stramerom.

Valalta, nudistički kamp sedam kilometara od Rovinja, odjekivao je promuklim glasovima, nalik Džonsovom, dok smo nemuštim engleskim muvali Holanđanke koje su tih godina u čoporima letovale na liberalno-gologuzom Hrvatskom primorju. Kako smo se nas nekolicina zatekli i raširili šator u, u to vreme, zabranjenoj zoni za Jugoslovene, najiskrenije se ne sećam. Znam samo da sam deset godina zaredom letovao tamo i mislim da je taj kamp moj životni univerzitet, a ne neke tamo škole i klubovi. Kada malo bolje razmislim, u Rovinju sam sve uradio i doživeo prvi put u životu: onesvestio od pića, dobio uslugu oralnog seksa, bio u zatvoru, krao benzin, vozio gliser, slupao tri automobila odjednom, skinuo se go do pojasa u diskoteci, video Nedu Arnerić, vadio udavljenu ženu iz mora, pojeo picu, shvatio ulogu Zagrepčanki u životu Beograđana (naročito jedne Sandre, koja me je smuvala preko genijalnog vica koji u izvornom hrvatskom jeziku zvuči ovako: „Bježao neki djed od Smrti, sakrio se u obdanište i sjeo da ruča s dječicom. Dođe i Smrt i kaže: – Šta to radiš? Djed će: – Lucam. Na to će Smrt: -Lucaj, lucaj, pa ćemo pa-pa.“), jahao magarca, spavao na groblju, imao istovremeno seks sa više žena, skijao na vodi, pojeo jastoga, stopirao, video uživo crnčevu kitu, vozio wind-surf, išao u Trst bez roditelja, prevrtao u „bubi“ (to nema veze sa ona tri automobila – „buba“ je četvrta recka), ofarbao u plavo, upoznao neke od najodvratnijih budućih „prijatelja“, čuvao dvogodišnje bliznakinje dok im je majka učestvovala na izboru za mis nudizma u nadi da će usluga biti plaćena seksom (naravno da nije), spoznao pošast nacionalizma preko pakle pljuga „opatija“ (kada se sklopi rečenica od slova, unazad, dobije se: Ako Jugoslavija Izgubi Tita Ante Pavelić Ostaje), ronio s opremom, pobegao iz restorana ne plativši ručak. Mogu ja ovako do sutra. Međutim, nije stvar u nabrajanju. Poenta je u sećanju.

Ponekad se stvarno zapitam da nisam ja od krasnog mladića (dokumentovano u gore napisanom) izrastao u nadrkanog sredovečnog gubitnika koji ne shvata nove trendove i negira postojanje nekih novih kriterijuma u životu, pa se više nego često vraća mislima u prošlost?! Ja sam odrastao u toplom porodičnom okruženju, koje je isključivalo familijarizaciju s rodbinom, poznanicima, edukativnim strukturama, a o intimizaciji s autoritetima da i ne govorim. Danas je sve to pomešano. Svi se nalazimo u izlogu i sve se o nama zna. Toliko se u Srbiji ove 2010. palamudilo o otvaranju tajnih dosijea, a stalno se taj tako normalni civilizacijski postupak odlaže. Nelagodnost koju svako oseća pred činjenicom da se neko drugi bavio za platu tuđim životom, pri tom ne kapirajući posledice tog svog čina, ponekad uspe da nas izbaci iz šina. Paranoja koju smo navukli devedesetih, a i pre toga, ne da nam mira. Tešili smo se da nismo toliko bitni. I ja sam živeo u tom ubeđenju. Sve do dana dok mi moja supruga nije saopštila da mi je uplaćen  honorar za „neki tamo“ posao. Na moje logično pitanje odakle ona to zna kada mene niko nije obavestio, odgovorila mi je da joj je rekla prijateljica čija sestra radi u banci. U trenutku u kom svako (ograničimo se na Beograd) u lancu svoje porodice i prijatelja ima barem deset kriminogenih likova koji samo čekaju da im neko tipuje laku zaradu, proradio je u meni vulkan. Okrenuo sam telefonom dotičnu banku i naleteo na Operatera broj 26. Ljubazno sam se predstavio i kada sam upitao devojku s druge strane žice za ime, dobio sam odgovor: “Operater broj 26.“ Banka u kojoj rade ljudi bez imena je kao prvu liniju odbrane ispred svojih neprofesionalnih poteza i grozničave poslovne politike koja podrazumeva otimanje što veće količine novca od osiromašenih (pošto bogati ne drže svoje pare u piljarama koje su preko noći pretvorene u ekspoziture banaka, uz koje su nasledile jeftinu radnu snagu) isturila svog paravojnika koji bi prodao majku i oca za platu za koju u matičnoj zemlji te banke ne bi radili ni najgladniji. Strast s kojom je ta žena branila svoj head-office naprosto je nestvarna. Ili su je izdrogirali ili sam stvarno imao posla s robotom. Spustio sam joj slušalicu i otišao do te banke da zatvorim račun. Slamarica je ipak bolji izbor, ali ne u sopstvenom stanu. Pošto sada svi posetioci splavova, dizelaši, mladi fašisti i pacifisti, sve torokuše po kafićima znaju moje trenutno imovinsko stanje, sklonio sam decu kod babe, a žena i ja smo se primirili dok se malo ne zaboravi naš slučaj ili dok nekom drugom ne legne interesantna uplata za koju će saznati prvo svi zaposleni u toj banci, a onda i ceo grad.

Kao u srpskim selima na svadbama i sahranama kada se javno na mikrofon čita šta je ko poklonio. „A od kuma hiljadu evra!“ Sedi tako u šatri neki polupismeni frizer sa završenim kursom i uredno beleži šta je pročitano. Doturi potom cedulju ispod krila od šatre do kurira, ovaj prosledi dvojici-trojici s čarapama preko lica i milina. Malo pištolji, malo šamari i svima dobro. Mladi se venčali, rodbina se javno prikazala, hajduci namireni. U bekstvu ih je zaustavila patrola policije, oni ih zakite izvesnom sumom, odu do kafane, naruče bogatu klopu, posle toga pozovu dilere i makroe. Veselje do zore. Krug je zatvoren. Do sledećeg dana, dok neka šalteruša u banci ne objavi na mikrofon kome je koliko leglo.

Povezane teme:

Deli:

<< BEOGRAÐANKA Pesma o pogibiji NJ.K.V. Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage >>