Zatvori

Mentalitet zavisti

Jezik je opasna i veoma delotvorna stvar. I mi ga koristimo – kako kad – na našu štetu ili korist. Zavideći svemu boljem i priznatijem od nas, čime podjednako upropaštavamo i objekt naše zavisti i nas same. Ili, nasuprot tome, uzimajući ono pohvaljeno i istaknuto za svoj plemeniti uzor i konkretnu šansu da tako i sami postanemo bolji i autentičniji.

Izbor je na nama.

Dok sam bio u srednjoj školi i kasnije na fakultetu, moj otac, inače ugledni filmski umetnik, često me je dobronamerno savetovao: „Sine, samo nemoj da se kurčiš.“

Mislio je na to da nije dobro isticati se, pokazivati svoje kvalitete pred drugima. Njegovo životno iskustvo je govorilo da su mnogi koji su to radili loše prošli. I zbog toga on, ne samo da mi je to govorio – nego je po tom receptu i živeo.

Ponašao se skromno uživajući u poštovanju onih koji su ga poznavali. U tim godinama (mladost-ludost) mene je ljutila ta njegova skromnost. Nije prijatno biti mlad i imati za oca cenjenog direktora fotografije za koga niko nije čuo. Već tada sam shvatio da tu nešto nije u redu: ili se ističeš – pa loše prođeš, ili si skroman – pa te ljudi onda ne poznaju.

Mnogo godina kasnije sam shvatio, delimično i na sopstvenom primeru, da u našoj sredini oni koji se po nečemu ističu zaista loše prolaze. Isticanje u nečemu zaista iz nekog razloga izaziva talas neprijateljskih reakcija, nekada i od onih od kojih čovek to ne bi očekivao.

A još kasnije, taj društveni mehanizam mi je postao sasvim jasan.

Reč je o društvenoj dinamici koja se izražava kroz osećanje zavisti.

Kada se neko ističe nekom svojom pozitivnom osobinom, on svesno ili nesvesno očekuje od onih koji su mu prijatelji ili imaju prema njemu prijateljski odnos da im bude drago zbog tog njegovog uspeha. Kada se u društvenom okruženju to desi, osoba koja se istakla – dobija potvrdu, podršku i podsticaj da nastavi na svom putu.

Glavni problem našeg mentaliteta leži u poređenju, u međusobnom upoređivanju i merenju. To znači da, kada neko vidi nekoga ko je u nečemu uspeo, ko se u nečemu istakao, on tada ne ostaje na opservaciji te činjenice, već odmah počinje da se upoređuje s tom osobom.

A formula je veoma jednostavna: ako je neko toliko dobar, ako je toliko bolji od mene, to u stvari znači da sam ja isto toliko lošiji od njega. I tako svest o tuđem uspehu postaje svest o svom neuspehu. A to onda počinje da boli.

Kako ljudi ne vole da se osećaju neprijatno, ne vole da ih boli – to neprijatno osećanje kog možemo imenovati kao osećanje zavisti, motiviše ih na akcije koje će smanjiti bol. Pošto je bol nastao tako što je osoba ustanovila činjenicu da je onaj istaknuti – gore, a da je ona – dole, smanjenje bola se onda zasniva na smanjenju ove vertikalne razlike.

A to je moguće na dva načina: ili će se osoba koja zavidi potruditi da i ona razvije dati kvalitet i stekne datu vrednost kako bi se približila istaknutom, ili će povući dole onog istaknutog tako što će obezvrediti njegov uspeh ili poništiti njegovu vrednost.

Ono prvo je, opet, mnogo teže od drugog, i zato se mnogi odlučuju za lakšu varijantu, po sistemu „da susedu crkne krava“. I kako neki ne ostaju na nivou želje, već kravi aktivno pomažu da crkne, vremenom celo selo ostaje bez krava, u jednakosti opšteg siromaštva, sa zajednicom neistaknutih.

I zato, da bi nam svima bilo bolje, moramo smesta prekinuti sa ovom tradicijom. Moramo shvatiti da to što je neko u nečemu bolji od nas ne znači automatski da smo mi loši. Čovek koji se stalno upoređuje s drugima osuđen je na stalnu gorčinu jer će se uvek pojavljivati neko bolji, uspešniji, bogatiji, pametniji, lepši…

Izlaz je da ljudi konačno prestanu da se upoređuju s drugima, da više ne učestvuju u nekom nepotrebnom, imaginarnom takmičenju.

Važno je biti dovoljno dobar, a ne biti najbolji.

Društvo koje ne stimuliše uspeh svojih pojedinaca ni samo ne može biti uspešno. Nema uspešnog društva bez uspešnih pojedinaca.

Svako od nas mora izaći iz ove mentalne zamke zavisti pošto u njoj svi gube: i onaj koji zavidi i onaj kome se zavidi, ali i društvo u celini.

I za početak, predlažem da ispravimo uobičajenu jezičku praksu da čim primetimo kako je neko istaknut u nečemu pozitivnom, odbijemo da govorimo da je on na „zavidnom novou“. Umesto toga, bolje je reći da je on na „uzornom nivou“.

Jer je zavist uvek negativna i neprijateljska, a kada je neko dobar, u njega treba gledati („zoriti“) i od njega treba (uzorno) učiti.

Tragična je greška mešati i poistovećivati poštovanje i zavist.

Eto kako ponekad već sam jezik odaje svoje unutrašnje pojmovne tajne.

Prestajući da govorimo o „zavidnom“ i počinjući da pričamo o „uzornom“ nivou, menjamo i sam ključ našeg ukupnog odnosa prema onom koga opisujemo.

Jezik je opasna i veoma delotvorna stvar. I mi ga koristimo – kako kad – na našu štetu ili korist. Zavideći svemu boljem i priznatijem od nas, čime podjednako upropaštavamo i objekt naše zavisti i nas same. Ili, nasuprot tome, uzimajući ono pohvaljeno i istaknuto za svoj plemeniti uzor i konkretnu šansu da tako i sami postanemo bolji i autentičniji.

Izbor je na nama.

Povezane teme:

Deli:

Klint Istvud i klabing >>