Zatvori

POVRATAK LJUBAZNOSTI

Priča o ljubavi i voljenju jedna je od najvažnijih za naš opstanak na ovoj (tako često neljubaznoj) planeti. Zato, evo ovde ponešto i na tu (tako nam svima potrebnu) temu…

Kada neko nekoga voli, on se ne ponaša grubo prema toj osobi. Naprotiv, ponaša se nežno, „s ljubavlju“, kako se kaže. Razlog za to je princip saosećanja koji se pojavljuje u svakom odnosu ljubavi. To znači da nam je važno kako se druga osoba oseća – da želimo da se ona oseća prijatno i, istovremeno, da ne želimo da se oseća neprijatno.
Ali mi možemo zaista voleti samo relativno mali broj ljudi. Kada kažem voleti, mislim na ljude za koje smo se emocionalno vezali i koji su postali deo našeg intimnog sveta. A emocionalno vezivanje jeste psihološki mehanizam koji ima ograničen kapacitet, tako da ne možemo istovremeno biti emocionalno vezani za puno osoba. Možemo pretpostaviti da je maksimalni kapacitet ne veći od, recimo, nekoliko desetina ljudi. Ako u jednom trenutku možemo istinski voleti mali broj sebi bliskih osoba, da li to onda znači da ne možemo voleti ostale ljude? Da li to znači da je čovekoljublje samo prazan koncept?
Odnos prema ljudima koje ne volimo u smislu emocionalnog vezivanja zasnovan je na drukčijim temeljima. To kakav ćemo stav imati prema onima koji se nalaze izvan intimnog socijalnog kruga zavisi prvenstveno od toga šta mislimo o njima. I dok jedni misle da su drugi ljudi pokvareni (da su, u stvari, grabljivci koji samo hoće da nas iskoriste), drugi, opet, misle da su ljudi u osnovi dobri i dobronamerni, dok su treći prema ostalim ljudima potpuno ravnodušni (i posmatraju ih kao obične predmete ili objekte). I upravo iz nečijeg stava prema nepoznatim i poznatim-ali-nebliskim-ljudima zavise i njihov odnos i odgovarajuće ponašanje.
U protekle dve decenije doživeli smo mnogo ružnih stvari. Ovu količinu tuđe patnje trebalo je podneti. I zato su mnogi uključili svoje odbrambene mehanizme i postali ravnodušni na svu tu količinu ljudske nesreće oko nas. Tako smo na određen način pokvarili naš odnos prema nebliskim ljudima. Prestali smo da se s njima identifikujemo, da u njima vidimo ljude poput sebe, svoje dece ili drugih najmilijih. Prestali smo da saosećamo s njihovom patnjom – da se ne bismo ugušili u njoj.
Ogrubeli smo iznutra, a toplina i ljubaznost, kao i elementarna ljudska samilost počele su da se smanjuju i nestaju. Kao posledica toga postali smo mnogo manje međusobno solidarni. A što je još gore, imali smo priliku da čujemo i uverimo se kako su neki ljudi činili strašne i zle stvari nekim drugim ljudima. To nas je navelo da počnemo da drukčije gledamo i mislimo o ljudskoj prirodi, o ljudskim bićima uopšte.
Rezultat svega je da smo se otuđili jedni od drugih, da smo se zatvorili sami u sebe, da smo postali neosetljivi pojedinci koji sebično zadovoljavaju svoje potrebe u velikom supermarketu koji se zove ljudsko društvo. Polako usvajamo kapitalističko shvatanje sveta koje u drugim ljudima uglavnom vidi samo konkurente (uz večnu senku straha svakog pojedinca da će propasti).
Sve se to koncentriše u naše međusobne odnose: na ulici, radnom mestu, u komšiluku. Setite se samo koliko puta dnevno vam neko poželi „dobar dan“, osmehne vam se i ljubazno javi? I koliko često to vi učinite nekome? Videćete da se to dešava veoma retko (i sve ređe).
Danas živimo u krutom oklopu javne komunikacije, koja nas uči da je ljubaznost obična slabost (ili, još gore: znak nečijih prikrivenih nečistih namera). I zato, ako hoćemo da probudimo civilizovanog čoveka (evropejca) u sebi, potrebno je da izađemo iz ovih čaura, da srušimo zidove i bedeme iza kojih se krijemo, spustimo „gard“ i probamo da postanemo mnogo ljubazniji jedni prema drugima.
Između arogancije (koja pokazuje da neko misli da više vredi od drugih) i servilnosti (koja poručuje da neko misli da manje vredi od drugih) jeste ljubaznost. S ljubaznošću poručujemo da cenimo druge – ali i da cenimo sebe. Ona je znak poštovanja i samopoštovanja. Ako mislimo da smo osoba koja je u redu i ako u drugim ljudima umemo da vidimo sebe, znači da smo u stanju da drugima činimo ono što bismo želeli da i oni nama čine. Ljubazno ponašanje pokazuje drugima da smatramo da su oni isto toliko ljudi koliko i mi.
U drugima možemo videti i sve one koje stvarno volimo. Ako u nekoj devojci vidim svoju sestru ili ćerku, ako u nekom čoveku vidim svog brata ili prijatelja, na ovom poistovećivanju gradim i svoj odnos prema njima. Tako dolazimo do one „bratske ljubavi“, koju osećamo prema onima koji nam u stvarnosti nisu braća. I tu opet stupa na snagu princip saosećanja: ne želimo da učinimo nešto zbog čega će se druga osoba (s kojom nismo bliski) neprijatno osećati, odnosno – činimo nešto što nam nije napor, a što će kod nje izazvati prijatna osećanja. Tako iz prijateljskog saosećanja nastaje ljubaznost.
Nežno ponašanje je prirodni deo ljubavi, ali nije prirodni deo odnosa prema onima koje „ne volimo“. To je stvar kulture. Ljubaznost je kada se ponašamo kao da volimo iako u stvari „ne volimo“ (često i ne poznajemo). Dovoljan je stav prijateljske ljubavi. Ako smo ljubazni prema osobi od koje nam nešto zavisi, to je manipulacija (ili ulizivanje). Ljubaznost je nešto što se pokazuje svim ljudima bez razlike. To nije nešto što je smišljeno da bi se ostvarila neka korist, to treba da bude stvar našeg identiteta i naše kulture. Ljubazan sam jer sam izabrao da budem takav.
Jedan od načina merenja civilizacijskog napretka jeste analiza nečijeg stava prema nepoznatim i nebliskim ljudima. Naime, što su ljudi i kulture civilizovaniji, to su ljubazniji prema nepoznatima. Kulturni čovek je svestan ljudi oko sebe i obazire se oko sebe kako bi video i bio obziran prema ljudima među kojima se kreće. A nakon toga (posle obzirnosti) sledi ljubaznost. I zato je lako razlikovati one među nama koji nisu probudili civilizovanog čoveka (Evropljanina) u sebi od onih koji to jesu.
Takođe, veoma je važno razlikovati socijalni svet sebi bliskih ljudi od „javnosti“ (u kojoj se primenjuju potpuno različita pravila). U intimnom socijalnom krugu smo s ljudima koje volimo, koje smo sami izabrali, koji nam prijaju pa su prijatelji – tako da možemo da budemo spontani i iskreni pošto znamo da nas prihvataju. U intimnom socijalnom krugu je komentar da je neko licemeran (da „meri lice“, ne reaguje spontano i iskreno) i dvoličan (da jedno misli i oseća, a drugo govori) – veoma teška optužba upravo zbog toga što se njom negira bliski međuljudski odnos. S druge strane, nošenje ljubazne maske u javnosti je vrlina – nešto bez čega nema kulture, ni civilizovanog ponašanja. Lepo bi bilo kada bi i odrasli bili kao deca i verovali da su svi ljudi dobronamerni, iskreni i spontani, ali to jednostavno nije moguće. Bajku „Carevo novo odelo“ u ovom slučaju smo pogrešno razumeli.
Prodavačica koja mi se pred kraj radnog vremena ljubazno smeška nije iskrena jer krije bol u leđima. Ali ona to čini (pretvara se) samo zato da meni ne bude neprijatno. Svojim pretvaranjem ona mi u stvari poručuje da me poštuje.
I u ljubavnom govoru ljubaznost je visoko cenjena. Izrazi „dvoriti“ i „udvaranje“ imaju u korenu reč „dvor“, što ih povezuje s ritualnim, artificijelnim ponašanjem na dvorovima. Nije poenta u samoj (formalnoj) izveštačenosti ovih manira, već u tome što su sračunati da kod druge strane izazovu prijatnost. Izraz „kavalir“ (kavaljer) nastao je od reči „kaval“ (dakle, konjanik, vitez), kao neko ko se ponaša sasvim različito od onih (običnih, priprostih) vojnika koji idu peške, „pešadinaca“. Džentlmen je zato ideal nežnog muškarca, za razliku od onog grubog, neotesanog i primitivnog (koji misli samo na zadovoljenje svog nagona).
I zato je dobra vest da je u drugoj deceniji XXI veka ljubaznost na Balkanu ponovo „in“.
Zato treba uporno raditi na dekontaminaciji našeg „kolektivnog nesvesnog“ od stava stalne sumnjičavosti i organskog straha od nepoznatih sugrađana i sunarodnika.
A najbolji način za to je da svakodnevno s njima (i međusobno) vežbamo ljubaznost, civilizovani izraz ljubavi primenjen u svakodnevnoj praksi.

Povezane teme:

Deli:

<< Rock’n’Roll gastro leksikon Beograde, dobro veče >>