Zatvori

SRPSKA (NE)SREĆA

Samo osam miliona ljudi ima sreću da živi u Srbiji. Ostali nemaju tu sreću, ali imaju sve ostalo…

Baš nismo imali sreće”, govorili su, svako u svoje vreme: Radomir Antić, Boris Tadić, Slobodan Milošević, Draža Mihailović, knez Pavle, Karađorđevići, Nemanjići… i tako unazad, sve do samog početka, do nekog davnog vođe naših predaka.
I sad, kad realno pogledaš, mogao je sudija Larionda da svira penal protiv Australijanaca i odvede nas, možda, do polufinala… i nije nam trebala finansijska kriza baš kada smo rešili da se bavimo ekonomijom i automobilima… i moglo je da nam bude bolje da je Zvekiju zadrhtala ruka, a Đinđić vodio akciju „Sablja”… a mogao je i Slobodan Milošević ranije da shvati kakav je kreten…
E, šta bi tek bilo da despot Stefan Lazarević na Nikopolju 1396. nije ratovao s turske strane? Možda bi nas 700 godina pre Borisa Tadića odveo u Evropu?
Možda bi nas i Draža Mihailović poštedeo Varljivog leta ‚48. da je srušio neki most na Ibru, kako mu je naredio Čerčil (dok je, napijajući se viskija, dobijao izveštaje o geleru u Titovoj ruci i rupi od dva kilometra koju je u opsadi na Sutjesci, ne zna ni on kako, ostavio general Ler)…
Šta je sve tu moglo da se desi… A nije… Ili nije ni moglo da se desi…
Možda su u pravu stari Latini kad tvrde: „Ne veruj sreći, čak ni kada je prisutna”, a možda i Darko Pančev kad, posle 2:2 s Bajernom u Beogradu, mirno kaže: „Sreća prati velike, sreća velike prati…”darko_pancev_belgrad_91
Jer, Zvezda je i u Bariju jednostavno IMALA SREĆE. Postala je šampion Evrope i sveta što nijednom srpskom klubu (a to su, po meni, samo Zvezda i Borac iz Banjaluke) više nikad neće da pođe za rukom, uz svu sreću sveta.
Ivica Osim tvrdi da bi se Jugoslavija sačuvala da smo u Italiji postali prvaci sveta. Da nije pravio tim po ključu, možda smo i imali jedno 20 odsto šansi, otprilike dvadeset puta više od onih za mirni raspad SFRJ. Ali, šansa je šansa!
Bitku na Vaterlou, bar je to poznato u istoriji, nisu odlučili ni Velington, ni Napoleon, već smušeni francuski general Gruši, koji je prosto zakasnio na megdan. Sudbina 19. veka tako je odlučena u seoskoj kući u Valdhajmu, gde je Gruši odbio zahteve podređenih i zdrav razum i nastavio da juri Pruse, kako mu je to car naredio nekoliko dana pre toga. Ovakvom odlukom jednog poslušnika svet danas govori engleski umesto francuskog.
Mnogo je takvih primera, mnogo je primera kada su mali, bezimeni, netalentovani, prosečni ljudi krojili sudbinu sveta. U stvari to se desilo svaki put kada su mali ljudi dobili velike poslove. Da ne idemo dalje od Hitlera…
Ali, to nema veze sa srećom. To je običan sistem verovatnoće. Kad su loša vremena, dolaze najlošiji, kada su dobra, dolaze najbolji ljudi. Što si veći, imaš i veće šanse da izabereš. Jer, Obama je, na primer, dobio izbore koji su bili bukvalno nacrtani za njega. Da se kandidovao samo četiri godine ranije (pred rat) ili osam godina ranije (pre dva rata), ne bi dobio ništa više od malo crnačkih glasova.
U životu je, zato, najvažnije imati – izbor, a u državi – da imaš koga da izabereš. Tako smo mi 5. oktobra srušili devedesete očekujući brz ekonomski prosperitet, brze evrointegracije, brzo vraćanje dostojanstva, brzo ukidanje viza i brz dolazak Mika Džegera. A onda smo izabrali Vojislava Koštunicu, koji baš nije brz…
Ali, izgleda da smo morali njega. Neko će to nazvati lošom srećom, neko lošim tajmingom, neko urođenim talentom da se nađemo na pogrešnom mestu u pogrešno vreme…
Magazin „Tajm” kaže da su devedesete bile „godine najvećeg progresa u istoriji”: epoha interneta, mobilnih telefona, ogromnih para i akcija. Nemački „Fokus” dodaje: i propasti komunističkih diktatura, vreme turističkog buma, neverovatnog napretka u nauci i kulturi… Jesmo li mi tada živeli na istoj planeti? Pa zar mi nismo u to vreme gradili švedski standard s čika Slobom: imali redove za hleb i ulje, pumpe i menjačnice na ulici, da ne spominjem ratove za svaku kuću. A na kraju se sve završilo kao u švedskoj akciji, u kojoj smo, naravno, mi bili ona jebana strana.
I za to nije kriv epizodni glumac S. Milošević, već scenarista – car Lazar, koji nam je 700 godina ranije smanjio mogućnost izbora. Jer je sve učeno, pošteno i aristokratsko stradalo na Kosovu onog istog dana kada je Vuk Branković odlučio da se povuče kako bi sačuvao bar neku učenu glavu.
U njegovoj Srbiji, koja se naravno poslednja predala, ostalo je malo pismenih, koji su zapisali možda i najstrašniju rečenicu našeg naroda: „I nijedan sebar (nijedan rob, nijedan kmet) ne pogibe.” Niko od takvih. Samo elita. Samo oni koji su znali da vode, upravljaju, organizuju, ohrabre, uteše, poprave, da brane i da rizikuju, kad god i gde god treba.
I oni su tad nestali, svi do jednog, u strašnom (Vidov)danu naše istorijske nesreće.
Zločin kneza Lazara, posle vekova kakvog-takvog genetskog oporavljanja, ponovio je kralj Aleksandar Ujedinitelj. A on nas je pobio izgleda samo da bi Hrvatska imala more, a Slovenija industriju.
I onda se neko čudi zašto smo Drugi svetski rat dočekali s potomcima robova koji su uzvikivali: „Bolje grob nego rob.” Najobrazovaniji srpski vladar, knez Pavle, odbio je da postane treći uništitelj srpskih gena. Izbačen je iz zemlje da bi oni koji su ga srušili uskoro krenuli za njim – iz zemlje ili u zemlju. Bila je to Treća seoba srpskih gena, treća Velika mutacija, posle koje su se pojavili svi ti Krcuni, Ljubičići, Tempovi…
A onda su se oni međusobno mešali. I tako smo nastali mi.
Eto, to vam je današnji DNK Srbije. I tu kao da baš i nema puno sreće.
Zbog toga je sasvim u pravu Darko Pančev: ”Sreća prati velike, sreća velike prati.”
A da bi postao veliki, moraš u životu – kao Pančev u Bariju – da priđeš lopti i šutneš je najbolje što znaš.
I tako svaki put!

Deli:

<< Polazak na gubilište 9.oktobra 1934. Rock’n’Roll gastro leksikon >>