Zatvori

Zašto ne želim da me služi Nikola Đuričko

Neka on bude domaćin u svojoj kafani, neka se s vremena na vreme osmehne i obrati ljudima, prospe malo svog šarma po gostima i ćoškovima, jer i kafana traži magiju, samo… – ja neću da me služi Đuričko, jer Đuričko ne služi za to.
On služi Umetnosti.
A ćurke mogu i same da se snađu s jelovnikom.

Dok sam čitala tabloid u frizerskom salonu ( a gde drugde), naišla sam na vest da je glumac Nikola Đuričko postao novi vlasnik mog omiljenog restorana: male dorćolske kafane za velike gastronomske užitke, po imenu Bistro 54. Posle praznika, muž i ja smo rešili da svratimo u Bistro i proverimo da li je kuhinja i dalje najbolja u gradu. Dočekao nas je vlasnik restorana lično.
Doduše, Đuričko ne liči na tipičnog vlasnika beogradskog restorana: to su uglavnom tipovi u skupoj odeći, iz nepoznatih razloga skloni feminiziranim šalovima oko goveđih vratova, koji za vreme ručka upadljivo puše tompus, u društvu upadljivo glasnih i prostih prijatelja ( što su grublje fizionomije, to su skloniji minijaturnim kopijama Luj Viton tašnica kakvih se ne bi postideli ni najlepši parižanski transvestiti).

Jasno je naravno, da ovde nije reč o takvom vlasniku. Ono što iznenađuje jeste što Đurička zatičemo u potpuno novoj ulozi i kostimu: u konobarskoj uniformi. Iako restoran neguje francusku kuhinju, Đuričko srećom, ne neguje tradiciju nadobudnih francuskih konobara. Naprotiv: veoma je ljubazan i posvećen. Verzirano će preporučiti najbolju rakiju u kući, jer je sve lično probao, tačno reći šta je u ponudi najsvežije, jer je sam nabavljao i objasniti da je iz jelovnika izbačena piletina, jer je ćuretina mnogo zdravija i ukusnija živina ( navodi uporedne količine masti, proteina i ostalih nutritivnih vrednosti).

Ne kažem da on nije imao ovakvih i onakvih uloga- ali i pisci koje volim su imali promašaje, veliki glumci šmirali, a muzičari koje slušam odrađivali tezge. Pričam o toj jednoj večeri kad sam videla čaroliju na delu.

Tu dolazimo do problema – jer ja od mesa jedem samo piletinu. Umesto da mi tutne jelovnik u ruke i slegne ramenima, Nikola Đuričko uzima stolicu, seda naspram mene i sledećih petnaest minuta posvećuje mojim pitanjima i dilemama. On ima strpljenja za sve nedoumice, on čak, pun razumevanja sugeriše da je ako jedem piletinu jer sam na dijeti, ćurka bolji i posniji izbor… hm, da li je ovo rekao jer misli da pazim na ishranu jer misli da izgledam super (porumenim) ili, o ne, zato što delujem kao pregojena gradska kvočka koja se prenemaže po restoranima, živi brzo, a hrani se lako (pocrvenim)…nikada neću saznati. Jer dok sam sa jednom glumačkom zvezdom odlučivala da konačno dam šansu ćuretini, dok je on u maniru iskusnog konobara pozdravljao što sam rešila da probam nešto novo, počela sam stvarno da se osećam kao ćurka. Tovljena.

Ja nisam vredna petnaest minuta Đuričkovih živaca i znoja.

PFO8343 Ali je on vredan mojih sat i po vremena u pozorištu.
I treba da se čuva za njih.

Samo jednom sam ga gledala na sceni: u predstavi Troje, po romanu Džulijana Barnsa. Znala sam i pre da je dobar glumac, ali razlika između filma i pozorišta je kao razlika između studijskog albuma i žive svirke. Albumi su možda, čista umetnost, ali svirke su – čista magija. Za razliku od slušanja snimljene muzike, gde smo uživaoci, svedoci, recipijenti stvorenog, na svirkama smo svedoci stvaranja i na neki način, učesnici rituala drevnog koliko i čovek.
U toj predstavi bila je jedna scena u kojoj Nikola Đuričko glumi zaljubljenog muškarca. On to radi toliko verno, toliko divno, da jasno mogu da vidim: sve te uskovitlane leptire u njemu, svaki treptaj, svaki iskričavu nijansu jedinstvenog spektara zaljubljenosti, u pogledu, u glasu i načinu na koji boji svaku reč…a onda leptiri kidaju mreže, razleću se i kovitlaju na sceni obasjani reflektorima i sleću pravo u mrak, u mene.
Nisam se ja u tom trenutku zaljubila u Đurička. Ja sam se jednostavno, zaljubila. Veliki glumci mogu da učine da kroz njih osetimo tugu, teskobu, strah ili smeh, a Đuričko je te prolećne večeri učinio da osetim zaljubljenost. Sa predstave sam izašla sa leptirastim osmehom i srcolikim pogledom.

Ne kažem da on nije imao ovakvih i onakvih uloga- ali i pisci koje volim su imali promašaje, veliki glumci šmirali, a muzičari koje slušam odrađivali tezge. Pričam o toj jednoj večeri kad sam videla čaroliju na delu.

I zato neću da ON prazni moju pepeljaru, jer on sa scene prazni sve pepeljasto u meni. Hoću da mu restoran dobro radi i da ljudi dolaze, jer je on sjajan, a hrana je odlična, ali…kako uopšte naručivati od nekoga koga užarenim dlanovima pozivaš na bis?
Neka on bude domaćin u svojoj kafani, neka se s vremena na vreme osmehne i obrati ljudima, prospe malo svog šarma po gostima i ćoškovima, jer i kafana traži magiju, samo… – ja neću da me služi Đuričko, jer Đuričko ne služi za to.
On služi Umetnosti.

A ćurke mogu i same da se snađu s jelovnikom.

Povezane teme:

Deli:

<< Beograde, dobro jutro BEOGRAÐANKA >>